Info / SVS

Darko Jocić

UPRAVLJANJE RIZIKOM NA VATROGASNIM INTERVENCIJAMA

Uvod

Izuzetnoo je važno da u svakom trenutku prilikom intervencije, rukovodilac bude svestan redosleda prioriteta (Slika 1.). Nepoštovanje ovog redosleda može dovesti do nesagledivih posledica.

Primarna odgovornost svakog rukovodioca intervencije je pre svega bezbednost vatrogasaca. Praćenje bezbednosti vatrogasaca treba da se odvija konstantno tokom cele intervencije.

Ako vatrogasci ne sačuvaju svoje živote, nikom neće moći da pomognu.

Rukovodilac mora da ima dinamički plan upravljanja rizikom i da obrati pažnju da odnos rizika i dobiti bude ispoštovan tokom cele intervencije.

Prioriteti na intervenciji, prema njihovom redosledu po važnosti su sledeći:

• Bezbednost vatrogasaca
• Bezbednost ugroženih lica
• Stabilizacija događaja
• Zaštita imovine

Svaki od navedenih prioriteta na intervenciji u zavisnosti od konkretne situacije može postati taktički cilj, osim bezbednosti vatrogasaca.

Bezbednost vatrogasaca se ne može svrstati u taktičke ciljeve jer je osnovni prioritet i zajednički imenilac svih intervencija.

Definicija rizika

Rizik predstavlja mogućnost nastanka događaja sa neželjenim posledicama.

Postoji mnogo vrsta rizika u zavisnosti od toga gde ga prepoznajemo. Od rizika u bankarskim poslovima i poslovima osiguranja, gde se rizikuje novac, pa do situacija, kao što su vatrogasne intervencije, gde se razmatra rizik po život.

Ono što stvara rizik je pre svega nedostatak informacija, odnosno nemogućnost pravovremenog dobijanja svih relevantnih informacija. Razlog za nedostatak informacija je u suštini, činjenica da je budućnost po svojoj prirodi neodređena.

Naravno, jasno je da je neke događaje je moguće predvideti sa veoma velikom tačnošću, dok je neke druge, suprotno tome, gotovo potpuno nemoguće predvideti.

Rizik uopšteno zavisi od mnogo faktora. Iskazano jezikom matematike, rizik je funkcija različitih parametara:

R = f (H, V, E, CC, R, M, P, C, …)

gde su parametri:

H – hazard / opasnost (Hazard)

V – ranjivost / povredljivost (Vulnerability)

E – izloženost (Exposure)

CC – izdržljivost (Coping Capacity)

R – otpornost / žilavost (Resilience)

M – upravljivost (Manageability)

P – verovatnoća (Probability)

C – posledice (Consequences), i  tako dalje.

Očigledno je da procena rizika po učesnike na vatrogasnim intervencijama, rešavajući ovu složenu funkciju, a pri tome imajući u vidu „trku sa vremenom“, odnosno potrebnu brzinu odlučivanja, nije izvodljivo.

Zbog toga je potrebno koristiti alat kojim se može dovoljno brzo, a pritom i dovoljno tačno, proceniti rizik.

Alat za kvantifikaciju rizika

Alat za procenu rizika na vatrogasnim intervencijama (Tabela 1.) se zasniva na  analizi odnosa verovatnoće i posledica mogućeg štetnog događaja. Ovi se parametri mogu relativno brzo i tačno proceniti, a na osnovu njih je moguće relativno tačno predvideti rizik po učesnike u vatrogasnoj intervenciji.

Dakle, rizik prilikom vatrogasnih intervencija posmatramo kao odnos verovatnoće i posledica od budućeg događaja.

Takođe, pošto se okolnosti na vatrogasnoj intervenciji stalno menjaju, procena rizika ne može da se uradi samo jednom, na početku intervencije, nego mora konstantno da se preispituje, sve vreme tokom trajanja intervencije.

Takav način procenjivanja rizika se naziva dinamička procena rizika.

U Tabeli 1. su posledice i verovatnoća podeljeni u po pet kategorija. Posledice prema tome mogu biti:

1. neznatne,
2. male,
3. umerene,
4. značajne i
5. katastrofalne,

dok se verovatnoća deli na kategorije:

1. gotovo neverovatno,
2. malo verovatno,
3. verovatno,
4. vrlo verovatno i
5. gotovo sigurno.

Ukrštanjem ovih kategorija dobijamo meru rizika i to:

• Izuzetno mali rizik, od 1 do 3
• Mali rizik, od 4 do 6
• Srednji rizik, od 8 do 12
• Veliki rizik, 15 i 16,
• Izuzetno veliki rizik, 20 i 25

Pošto je ipak nemoguće potpuno precizno odrediti sa kojom verovatnoćom će se dogoditi neželjeni događaj, kao i koje će posledice imati, u konačnoj istanci procena rizika na intervenciji zavisi od znanja i iskustva rukovodioca intervencije, a u meri koja nije zanemarljiva i od njegove intuicije.

Među vatrogascima u Srbiji načelno postoji dva dijametralno suprotna pristupa prema riziku.

Postoji mišljenje, da ako rizik ne možemo tačno da procenimo, bolje je da ga predimenzionišemo, kako bi bezbednost vatrogasaca uvek bila na najvišem nivou. Međutim, iako se na ovaj način obezbeđuje da bezbednost vatrogasaca uvek bude maksimalna, ovaj pristup dovodi do toga da bi mogućnost spašavanja ugroženih u požaru (ili drugom vanrednom događaju) uvek bila minimalna, a time osnovna svrha vatrogasaca ne bi bila ispunjena. Ovakav pristup može da se sretne u nekim manjim jedinicama i gotovo uvek je posledica nedovoljnog broja vatrogasaca koji učestvuju na intervenciji, odnosno nedovoljnog broja zaposlenih vatrogasaca u jedinici.[1]

Drugi, u Srbiji daleko češći pristup, je da vatrogasci uvek maksimalno rizikuju. Na ovaj način se stvaraju situacije u kojima dolazi do nepotrebnih povređivanja vatrogasca i u slučajevima kada je rizik bilo apsolutno moguće zaobići u potpunosti.

Da bi se izbegle greške kako precenjivanja, tako i potcenjivanja rizika, potrebno je da se u upravljanju rizikom na intervenciji ima u vidu šta je i u kojim slučajevima za vatrogasce rizik prihvatljiv.

___________________________

[1] Često je to samo jedan vatrogasac  u smeni- Prim.aut.

Prihvatljivi rizik

Prihvatljivi rizik je rizik, koji bi vatrogasci trebali da preuzmu, obzirom na očekivane rezultate.

U NFPA 1500[2] je koncept upravljana rizikom zasnovan na sledećim principima:

1. Vatrogasci treba da preuzmu veliki rizik u situacijama kada je potencijalno moguće spasti ugrožene ljudske živote
2. Vatrogasci treba da preduzmu akciju kako bi umanjili ili zaobišli uobičajene rizike, ako je moguće spasiti imovinu[3]
3. Ako nije moguće spasiti ni ljudske živote, ni imovinu- vatrogasci neće rizikovati

Sandardom NFPA 1500 nije definisano šta podrazumeva potencijalno moguće spašavanja ljudskog života i u kojoj meri.

Korišćenje pet, umesto tri kategorija rizika (Tabela 1.) donekle može olakšati ovu u praksi veoma tešku dilemu prilikom određivanja prihvatljivog rizika na intervenciji, i to po sledećem ključu:

1. Vatrogasci treba da preuzmu veoma velik rizik kada znaju tačnu lokaciju ugroženih lica. Tačna lokacija ugroženih lica podrazumeva da vatrogasci imaju ili vizuelni ili auditivni kontakt sa ugroženim licima.
2. Vatrogasci treba da preuzmu veliki rizik ako se zna ili očekuje da u objektu ima ugroženih lica, ali se ne zna tačno njihova lokacija.
3. Srednji rizik vatrogasci treba da preuzmu kada je ugrožena imovina od velikog kulturno- istorijskog ili naučnog značaja.[4]
4. Mali rizik treba da preuzmu kada je ugrožena ostala imovna.
5. Ako nije moguće spasiti ni ljudske živote, ni imovinu- vatrogasci neće rizikovati

___________________________

[2]  NFPA- National Fire Protection Association je američki set standarada; NFPA 1500 je standard koji se odnosi na zdravlje i bezbednost vatrogasaca

[3] Što praktično znači da treba da preuzmu mali rizik- Prim.aut.

[4] Imovina koju je nemoguće kupiti novcem.

Zaključak

Vatrogasne intervencije spadaju u događaje koji u sebi sadrže mnogo različitih opasnosti, a samim tim i mnogo različitih rizika, od kojih je mnoge teško, pa i nemoguće predvideti. Upravo zbog toga, kvalitetno upravljanje rizikom na vatrogasnim intervencijama zahteva pre svega veliko znanje iz raznih oblasti nauke i tehnike, kao i značajno iskustvo u rukovođenju vatrogasnim intervencijama.

U ovom tekstu je predstavljen model upravljanja rizikom na vatrogasnim intervencijama, pomoću kojeg takvo upravljenje postaje gotovo u potpunosti racionalan, odnosno logičan proces.

Iako logično i racionalno upravljanje rizicima na intervenciji, predstavljeno u ovom tekstu, treba da bude cilj svim rukovodiocima vatrogasnih intervencija, takođe se i pored toga ne sme u potpunosti zanemariti značaj intuitivnog razmišljanja i odlučivanja, koje, kada je odluku potrebno doneti u situacijama gde su prikupljene informacije maksimalno nepouzdane, može da odredi razliku između života i smrti.

Literatura

1. Grimwood P., EuroFirefighter, UK 2008.
2. Jocić D., Ladišić I., Milojević S., Vodič za rukovođenje intervencijom prilikom požara u zatvorenom prostoru, Srbija 2016.
3. Norman J., Fire Officeres handbook of tactics, 4th Edition, USA 2012.
4. NFPA 1500, Standard on Fire Department Occupational Safety and Health Program, Edition 1997, USA 1997.
5. Sekulski D., Ćosić Đ., Popov S. i dr., Uvod u analizu rizika, Sripta- radna verzija, Novi Sad 2012.

UPRAVLJANJE-RIZIKOM-NA-INTERVENCIJAMA – PDF

SVS Info / 15.01.2018. godine 

Predgovor

Prva studija o nastanku raka kod vatrogasaca je urađena još 2006. godine. Studiju je uradila Internacionalna Agencija za istraživanje raka (International Agency for Research on Cancer – IARC).

Ova studija pokazuje da kod vatrogasaca postoji povećani rizik od nastanka tri različite vrste raka; raka testisa, prostate i Hodžinove bolesti na limfomu.

U nekoliko vatrogasnih stanica su, nakon ove studije, počele da se preduzimaju izvesne mere kako bi se sprečilo, odnosno minimizovalo razvijanje raka kod vatrogasaca.

Krajem 2012., kao učesnici istraživanja na ovom polju, odlučili smo da se ponovo usmerimo na rizike od razvijanja raka, sa namerom da preduzmemo sve što je moguće, u širenju svesti, kao i u edukaciji vatrogasaca, zato što nam je važno da ih pokrenemo i motivišemo da se preduzme sve što je moguće kako bi se smanjila ekspozicija štetnim agensima, zbog koje kasnije može nastati rak.

Želimo da budemo sigurni da za 20 godina neće biti potrebe za rađenjem nove ovakve studije, jer ćemo svi zajedno uspeti da uspostavljanjem standarda i postupanjem na pravi način, rizik od raka kod vatrogasaca potpuno uklonimo ili da ga u najgorem slučaju smanjimo to te mere da postane prihvatljiv.

U rukama imate priručnik za postupanje pre, za vreme, i posle vašeg odlaska na intervenciju.

Priručnik je zasnovan na procedurama u Danskoj vatrogasnoj službi, jer je utvrđeno da se u Danskoj otišlo najdalje u postupcima potrebnim za minimiziranje rizika od raka kod vatrogasaca.

Cilj ovog priručnika je da vas inspiriše i motiviše da u vašoj lokalnoj vatrogasnoj jedinici preduzmete neophodne korake i uspostaviti procedure koje su zasnovane na najboljoj svetskoj praksi, sa svrhom smanjenja, pa i potpunog uklanjanja izlaganja kancerogenim agensima.

Požar i rak – Šta nam je poznato?

Internacionalne studije pokazuju da postoje stresovi kojem su vatrogasci izloženi svakog dana, a koji potencijalno imaju kancerogeni efekat.

Rizični faktori sa potencijalnim kancerogenim efektom kod vatrogasaca su;

• Dim i pare koje nastaju u požaru
• Isparenja dizela i izduvni gasovi
• Razgradnja građevinskih materijala i
• Rad noću, tj. nepostojanje ustaljenog dnevnog ritma

Čestice koje imaju kancerogeni efekat su štetne i dugo posle intervencije gašenja požara.

Većina čestica će i dalje biti na zaštitnom odelu, kao i na vatrogasnoj opremi korišćenoj za gašenje požara. Štetan uticaj se neće realizovati samo inhalacijom, nego i kroz kožu, posebno ako izostane adekvatna higijena nakon povratka sa intervencije.

Tipično, rak ostaje neprimećen čak 20 do 50 godina nakon izlaganja kancerogenim česticama.

Zbog dugačakog perioda od izlaganja štetnim agensima, pa do detektovanja znakova raka, nije uvek lako utvrditi konekciju između vatrogasnih intervencija i nastanka raka, posebno zato što često, rak ne nastaje samo kao posledica jednog faktora, već kao posledica više njih.

Danas znamo uzrok za 30-50% svih kancerogenih bolesti, što znači da je uzrok za više od 50% i dalje nepoznat. Takođe je procenjeno da su 4-5% svih slučajeva raka prouzrokovani od uslova u svakodnevnom radnom okruženju.

Studije pokazuju, kao što je već rečeno da kod vatrogasaca postoji povećan rizik od tri specifične vrste raka, i to:

• Kancer testisa
• Kancer prostate
• Hodžinova bolest na limfomu

Ipak, ne može se sa stoprocentnom sigurnošću tvrditi da li ove bolesti nastaju isključivo kao posledica vatrogasne delatnosti ili i nekih drugih nepoznatih faktora u okviru ili izvan radnog okruženja.

Potrebno je napomenuti da za uobičajene faktori različitih životnih stilova, kao što su na primer pušenje i alkohol, nije utvrđena direktna veza sa nastankom ove tri specifične vrste raka.

Kako postupati?

Postupanje u osnovi možemo podeliti na postupanje pre, tokom i posle požara, kako bi se maksimalno smanjilo izlaganje opasnim agensima.

Dakle, cilj je delovati preventivno u svim fazama rada, a ne samo na intervenciji.

Svo osoblje, od rukovodioca do krajnjih izvršioca mora biti fokusirano na postupanje u smislu prevencije. Preventivno ponašanje treba da počne već tokom obuke i uvežbavanja rutina. Ovakvo ponašanje treba da preraste u kulturu u pogledu zdravlja i bezbednosti vatrogasaca.

U danskom pravilniku o radnom okruženju navedeno je kako poslodavac mora da osigura da svi zaposleni imaju potpuno prihvatljive uslove u smislu zdravlja i bezbednosti na radu. S tim u vezi poslodavac mora da obezbedi obuku i trening kako bi zaposleni mogli da rade svoj posao bez rizika od izlaganja toksičnim agensima. S druge strane, zaposleni moraju da doprinesu bezbednom okruženju, kako bi posao mogao biti sproveden sa prihvatljivim, zdravim i bezbednim ponašanjem.

Preventivno ponašanje takođe doprinosi menjaju zastarelih pogleda i prakse koja na žalost i dalje postoji među vatrogascima.

Jadna takva praksa je i ulaženje vatrogasaca sa kontaminiranom, prljavom zaštitnom opremom u vatrogasno vozilo i vožnja do vatrogasne stanice, zatim nošenje zaštitne opreme kući na pranje, čime se u opasnost dovode i članovi porodice i slično.

Bitno je shvatiti da proces prevencije u ovom smislu počinje i pre dobijene dojave o požaru i ne završava se, sve dok niste u ponovo u vašoj jedinici, okupani i u čistoj odeći.

Pre intervencije

• Procedure i smernice
• Kultura
• Oprema za čišćenje

Tokom intervencije

• Zaštitna odeća
• Vatrogasna oprema
• Postupanje

Posle intervencije

• Čišćenje
• Dodatna oprema
• Rukovanje

Pre intervencije

Najbolja praksa pre požara se ogleda u širenju kulture zdravlja i bezbednosti na radnom mestu, kao i u kreiranju procedura i nabavci adekvatne opreme.

Procedure i smernice

Svaka vatrogasna jedinica treba da ima jasne smernice i procedure za smanjivanja izlaganja štetnim agensima, kako bi se obezbedila zajednička praksa i osiguralo da svi budu upoznati sa postupcima u svakoj situaciji. Potrebno je uzeti u obzir dotadašnje navike u ponašanju vatrogasaca i definisati procedure, bilo da je požar veliki ili mali.

Takođe, svaki novi zaposleni mora da ima odgovarajući trening o procedurama i smernicama pre nego što izađe na prvu intervenciju.

Kultura

Briga o zdravlju i bezbednosti prilikom gašenja požara mora postojati i pre intervencije. Znači, da se o sledećim temama treba konstantno diskutovati u jedinici:

• Na koji način koristiti zaštitno odelo tokom požara.
• Da je sasvim u redu da podsećamo jedni druge da koristi zaštitnu opremu
• Da je svako odgovoran za svoju bezbednost
• Da je rukovodilac akcije takođe odgovoran za bezbednost svih učesnika i da treba da bude uzor za druge na intervenciji.
• Da se od strane komandira konstantno priča o značaju ispravnog ponašanja u smislu zdravlja i bezbednosti, kao i da se od cele jedinice očekuje da održava visok nivo bezbednosti i higijene .

Oprema

Neophodna je oprema za pranje zaštitnih odela, vatrogasnih vozila i opreme. Zaštitna oprema koja sprečava udisanje čestica za vreme intervencije, kao i za vreme rukovanja sa kontaminiranom opremom je takođe neophodna.

Vatrogasci moraju imati više od jednog zaštitnog odela. Treba da budu dostupne i kese za prljava vatrogasna odela, koje se rastvaraju u vrućoj vodi. Takođe mora da postoji oprema za održavanje higijene posle požara na samom mestu događaja.

Tokom intervencije

Najbolja praksa tokom intervencije je najpre korišćenje ispravne zaštitne opreme, a zatim i ponašanje u skladu sa najnovijim pravilima i procedurama. Jasne instrukcije i dogovori unutar jedinice su veoma važni, kako bi se tačno znalo kako postupati u svakoj situaciji.

Odeća

Po dojavi se oblače čista vatrogasna odela koja se koriste tokom intervencije. Pre nego što posada napusti mesto događaja, prvo se mora presvući iz prljavog zaštitnog odela u čistu odeću.

Prljava vatrogasna odela se stavljaju u specijalne kese rastvorljive u toploj vodi.

Vatrogasna oprema

Vatrogasci koji na intervenciji mogu doći u situaciju da budu izloženi dimu, moraju da budu opremljeni izolacionim aparatima. Oprema za zaštitu organa za disanje se koristi kad su u kontaktu sa dimom, prašinom, gasovima ili parom, a takođe i prilikom rukovanja sa prljavom opremom.

Rukovodilac intervencije će proceniti kada je korišćenje druge zaštitne opreme moguće. Vatrogasna vozila na intervenciji treba da budu parkirana na bezbednoj razdaljini kako bi se smanjilo izlaganje toksičnim česticama. Vrata i prozori na vozilima moraju biti zatvoreni.

Postupanje

Direktno u prostorije zahvaćene vatrom biće poslate samo neophodne snage. Svi ostali vatrogasci će ostati na bezbednoj razdaljini od požara. Vatrogasna vozila i oprema se postavljaju najdalje moguće od oblaka dima.

Rukovodilac intervencije je odgovoran za organizovanje i izvršavanje spašavanja i gašenja, kao i za omogućavanje učesnicima intervencije najmanje moguće izlaganje dimu i toksičnim česticama.

Rukovodilac mora da proceni, što pre je to moguće, potrebu za zamenom i povlačenjem ljudstva i korišćenje opreme za higijenu na samoj intervenciji.

Svi vatrogasci obraćaju pažnju jedni na druge, na kretanje dima i moguće izlaganje toksičnim česticama. Ako jedete ili pijete na mestu intervencije, redovna higijena ruku je obavezna. Ako imate pauzu tokom intervencije i skinete vašu masku, morate odabrati mesto daleko od dima.

Nakon intervencije

Kad se vratite sa intervencije, postoje više radnji koje se mogu uraditi radi smanjenja posledica izlaganja štetnim agensima. Najbolja praksa u ovoj situaciji je pre svega čišćenje opreme i mogućnost da se koristi čista oprema, dok se oprema koju je posada donela nazad u stanicu u potpunosti ne očisti.

Čišćenje

Obavezno je da se svaki vatrogasac okupa posle izlaganja potencijalnim kancerogenim česticama. Po dojavi se morate presvući u čistu odeću, a odmah na povratku u stanicu, prljava odela moraju biti oprana u skladu sa smernicama proizvođača.

Sva oprema je očišćena pre nego što se stavi nazad u vatrogasna vozila. Vatrogasna creva i ostala oprema se prema tome čiste odmah po povratku u stanicu. Korišćena oprema se nakon intervencije vraća u vozilo, ali tako da bude odvojena od čiste opreme.

Morate nositi filtrirane maske i rukavice kada skidate prljavo odelo, kao i kad čistite zaprljanu opremu.

Prljava oprema ne sme biti stavljane u vozilo pored vatrogasaca.

Dodatna oprema

Nakon intervencije dok se zaštitna odela na očiste i osuše, moraju postojati čista odela i oprema koja je obezbeđena u slučaju naredne intervencije.

Rukovanje

Maske sa filterom i rukavice moraju da se koriste prilikom rukovanja sa prljavom opremom.

Takođe osigurajte da prljava oprema i odela ne budu u kontaktu sa čistim odelima i čistom opremom.

Preporuke za dobro preventivno ponašanje

Mesto rada

Pre požara

• Budite sigurni da imate potrebnu opremu, uključujući i kese za veš rastvorljive u toploj vodi, rukavice za jednokratnu upotrebu, maramice, papirne ubruse i maske sa filterom i odgovarajućim stepenom zaštite.
• Osigurajte da su uređaji za čišćenje dostupni, kako za opremu, tako i za članove posade
• Utičite da se u jedinici priča o tome kako smanjiti izloženost opasnim česticama.
• Osigurate da se rizika od raka stavi u akt o proceni hemijskog rizika u radnom mestu, na kome će biti napisana jasne smernice i procedure za sprečavanje ovog rizika.

Tokom intervencije

• Kontrolišite logistiku, npr. dodatni kapaciteti za prečišćavanje moraju da bude dostupni na mesta događaja.
• Budite sigurni da znate šta ko radi u svakom trenutku.
• Podržavajte odluke koje napravi rukovodilac akcije, npr. zamena posada i sl..

Posle požara

• Ako se odela čiste od strane trećeg lica, osigurajte da je napravljen odgovarajući ugovor.
• Osigurajte da postoji mesto za kupanje i za presvlačenje posade

Rukovođenje

Pre požara

• Uvrstite kupovinu neophodne opreme u budžet.
• Osigurajte da bezbednost i zaštita budu tema na sastancima menadžmenta i osoblja.
• U saradnji sa operativnim rukovodiocima osigurajte da su postavljene jasne procedure i smernice za smanjenje izloženosti štetnim agensima na intervencijama.
• Uključite dobro preventivno ponašanje u trening i vežbe.

Tokom požara

• Kao rukovodilac akcije – proceniti nivo rizika
• Kao rukovodilac akcije – osigurajte da ljudstvo koristi odgovarajuću opremu i da se pravilno ponaša tokom požara.
• Kao rukovodilac akcije – osigurajte da je oprema za disanje korišćena pre prvog kontakta sa dimom i da se koristi tokom cele intervencije
• Kao rukovodilac akcije – osigurati da je sva potrebna oprema dostupna.
• Osigurati da su sva vatrogasna vozila parkirana na bezbednoj razdaljini od dima i nepogodnih čestica.

Posle intervencije.

• Kao vatrogasni oficir – osigurajte da su korišćena vozila i oprema očišćeni i spremna za sledeću intervenciju.

Posada

Pre požara

• Upoznajte se sa pravilima i uputstvima za postupanje na intervencijama.
• Razgovarajte međusobno o tome kako možete zaštiti sebe, a i kako zaštititi jedne druge na intervenciji.
• Upoznajte nove radnike sa vašom jedinicom i osigurajte da znaju sve procedure.
• Pričajte sa upravom o potrebnoj opremi bi se bezbedno ugasio požar.
• Osigurajte da je vaša odeća i oprema uvek čista pre intervencije.
• Osigurajte da ste fizički i psihički spremni da budete deo tima.

Tokom intervencije

• Uvek koristite zaštitnu opremu.
• Koristite maske sa filterom i rukavice za jednokraku upotrebu kada stavljate vaše prljavo odelo u kesu i kad čistite opremu na mestu intervencije.
• Nikad ne ulazite u vatrogasna vozila sa prljavim odelom ili prljavom opremom.
• Dogovoriti se da je u redu opomenuti jedan drugoga u slučaju da neko zaboravi opremu ili procedure.
• Ako vam je odelo prljavo, presvucite se u čistu odeću pre nego što napustite mesto događaja.
• Pazite na ličnu higijenu i uvek perite ruke pre nego što jedete ili pijete na mestu događaja.
• Očistite se ako ste na pauzi – čak i ako je kratka.

Posle intervencije

• Stavite vašu prljavu opremu na čišćenje što pre je to moguće.
• Ne nosite vaše prljavo odelo ili opremu u bilo koje prostorijama gde ljudi spavaju, jedu ili borave.
• Uvek koristite rukavice i maske sa filterom kad ste u kontaktu sa prljavom opremom – uključujući vozila, zaštitnu opremu i odeću.
• Istuširajte se što pre je to moguće nakon požara.
• Očistite vašu opremu pre nego što se vratite u stanicu.

Smanjivanje rizika od raka na radnom mestu vatrogasac.

Preventivno ponašanje

Smanjivanje rizika od raka nije samo obezbeđivanje odgovarajuće opreme.

Naravno da je odgovarajuća oprema potrebna, ali takođe je veoma važno da se u jedinici priča o potrebnoj preventivi, pre, tokom i posle požara, kao i da se uvedu određene preventivne mere.

U ovom kratkom priručniku možete da pročitate o tome kako preventivnim merama rukovodioci i krajnji izvršioci u vatrogasnim jedinicama mogu da spreče postojanja budućih studija o tome zašto toliko često vatrogasci dobijaju rak.

PDF Knjižica za preuzimanje

DK_Booklet_preventive_behavior_firefighters

VATROGASNA TAKTIKA

Vodič za rukovođenje intervencijom prilikom požara u zatvoremom prostoru

Darko Jocić, Vatrogasna brigada Novi Sad, Šef smene
Ivan Ladišić, Vatrogasna brigada Novi Sad, Komandir voda
Saša Milojević, Vatrogasni bataljon Kruševac, Šef smene

Sadržaj

1         Predgovor 2

2         Uvod. 2

3         Reaktivni i proaktivni pristup rukovođenju.. 2

4         Podela intervencija prilikom požara zatvorenog prostora po veličini i nivoi samostalnog rukovođenja. 2

5         Prioriteti na intervenciji i taktički ciljevi 2

6         Redosled radnji tokom rukovođenja. 2

7         Prikupljanje informacija –  identifikacija problema. 2

7.1         Informacije pre intervencje. 2

7.2         Inicijalne informacije. 2

7.3         Informacije po dolasku na mesto intervencije. 2

7.4         Informacije u toku intervencije. 2

8         Planiranje- plan upravljana rizikom i akcioni plan.. 2

8.1         Plan upravljanja rizikom.. 2

8.2         Akcioni plan intervencije. 2

8.3         Komandni mod. 2

8.4         Taktički ciljevi 2

8.5         Strategija. 2

8.6         Taktički zadaci 2

9         Delovanje- proces upravljanja. 2

10      Komunikacija. 2

10.1      Komunikacija sa komandno operativnim centrom.. 2

10.2      Interna komunikacija na intervenciji 2

11      Zaključak. 2

12      Literatura. 2

1  Predgovor

Ovaj sažet priručnik o vatrogasnoj taktici i upustvima za rukovodioce na intrvencijama u slučaju požara u zatvorenom prostoru se bazira na procedurama, koje se u većoj ili manjoj meri primenjuju u Evropskim zemljama.

Sačinjen je sa idejom da, osim što će pomoći operativnim rukovodiocima u svom radu, bude pokretač formalnog regulisanja vatrogastva u celosti i prvi korak ka kreiranju Standardnih operativnih procedura u Srbiji.

2  Uvod

Požari su neminovnost i bez obzira na razvijenost i organizovanost društvene zajednice u borbi protiv ove pošasti, požari će uvek biti prisutni u većoj ili manjoj meri, praveći pri tom štetu kako pojedincima, tako i društvu u celini.

Naravno, prioritet u zaštiti od požara treba da budu preventivne mere i postupci, koji će doprineti da do požara uopšte ne dođe, odnosno da maksimalno smanji mogućnost njegove pojave.

Međutim, požar će se, bez obzira na kvalitet preventivne zaštite, pre ili kasnije pojaviti.

Poslednja karika u borbi protiv požara, ali svakako ne i poslednja po važnosti je vatrogasna delatnost, koja se sastoji od aktivnosti koje se odvijaju nakon što se požar već dogodio, upotrebom specijalizovanih službi, kako bi se potencijalna šteta minimizovala.

Broj vatrogasaca, njihova obučenost, kvalitet vatrogasne opreme, brzina izlaska, vreme stizanja do mesta požara, izbor taktike, vreme nastanka požara i još mnogo faktora utiče na to u kom će se trenutku širenje požara zaustaviti.

Ovaj priručnik predstavlja kratak pregled informacija koje je potrebno da rukovodilac akcije spašavanja i gašenja prilikom intervencije u slučaju požara u zatvorenom prostoru, ima na umu, kako bi intervencija sve vreme bila maksimalno moguće pod kontrolom.

Takođe, svrha ovog priručnika je i da sistematizuje znanje koje rukovodioci intervencija u Srbiji već poseduju i pomogne im u organizaciji svojih misli tokom budućih intervencija, tako što će na jednom mestu imati jasan pregled svih segmenta bitnih za donošenje odluke na intervenciji.

3  Reaktivni i proaktivni pristup rukovođenju

Razlikujemo dva pristupa u rukovođenju intervencijom. To su reaktivni i proaktivni pristup.

U reaktivnom pristupu, intervencijom rukovodi sam požar, a vatrogasna ekipa samo reaguje na trenutnu situaciju. Ovakav pristup je moguće održavati sve dok se požar potpuno ne ugasi.

Opasnosti ovakovog pristupa su značajne.

Naime, ako rukovodilac blagovremeno ne prepozna postojeće i potencijalne probleme, identifikuje ključne faktore, i ne donese odluku o odgovarajućoj taktici, mogućnost ozbilјnih posledica se dramatično povećava.

Upravo zbog toga, proaktivni pristup rukovođenju je opcija kojoj treba težiti.

U proaktivnom pristupu intervencijom rukovodi- rukovodilac.

Ovakav pristup podrazumeva da rukovodilac preuzme komandu, identifikuje probleme, uspostavi prioritete, proceni snage i obezbedi sigurnost vatrogascima koji učestvuju u intervenciji.

Međutim, analiziranje, planiranje i donošenje odluka u situaciji kada adrenalin teče telom bez kontrole, zahteva unapred pripremljen, usvojen i uvežban proces.

Kada je rukovodilac akcije suočen sa ogromnim pritiskom zbog trke sa vremenom, on treba da ostane smiren, sabran, organizovan i proaktivan.

Ako rukovodilac intervencije nema kontrolu nad situacijom, svi su u opasnosti!

4  Podela intervencija prilikom požara zatvorenog prostora po veličini i nivoi samostalnog rukovođenja

Intervencije prilikom požara u zatvorenom prostoru se mogu podeliti na male, srednje i velike intervencije.

Pod malim intervencijama prilikom požara zatvorenog prostora se podrazumevaju intervencije koje mogu optimalno da se kontrolišu i završe sa do osam vatrogasaca, odnosno sa jednim vatrogasnim odeljenjem.

Pod srednjim intervencijama prilikom požara zatvorenog prostora se podrazumevaju intervencije koji ne mogu da se kontrolišu i završe samo sa jednim odeljenjem, već je potreban veći broj izvršioca. Smatra se da se srednje intervencije mogu kontrolisati i završiti sa brojem vatrogasaca do formacije jednog vatrogasnog voda.

Pod velikim intervencijama prilikom požara zatvorenog prostora se smatraju one za čiju kontrolu i završetak intervencije je potrebno više vatrogasca od formacije vatrogasnog voda. Smatra se da se velike intervencije mogu kontrolisati i završiti sa brojem vatrogasaca do formacije jedne vatrogasne čete.

Intervencije koje zahtevaju broj vatrogasaca veći od formacije vatrogasne čete, prevazilaze samostalno rukovođenje i zahtevaju štabno, ali se u ovom priručniku neće obrađivati.

Prema ovoj podeli proizilazi da se i samostalno rukovođenje intervencijom deli na tri nivoa, na rukovođenje malom, srednjom i velikom intervencijom.

Požari se po veličini takođe mogu podeliti na male, srednje i velike (u nekoj vatrogasnoj literaturi postoji i četvrta grupa- to su katastrofalni požari), ali je bitno shvatiti da podela požara po veličini nije isto što i podela intervencija po veličini.

Na primer, mali požari u višespratnicama mogu da prouzrukuju veliko zadimljenje i da zbog potrebe evakuacije i kompleksnog odimljavanja zahtevaju veći broj izvršilaca.Takve intervencije ne mogu da se kontrolišu i završe sa jednim odeljenjem.

Dakle, iako je požar mali, ovakva intervencija spada u srednju ili veliku.

5  Prioriteti na intervenciji i taktički ciljevi

Neizmerno je  važno da u svakom trenutku prilikom intervencije, rukovodilac bude svestan redosleda prioriteta. Nepoštovanje ovog redosleda može dovesti do nesagledivih posledica. Prioriteti na interveniji, prema njihovom redosledu po važnosti su sledeći:

• Bezbednost vatrogasaca
• Bezbednost ugroženih lica
• Stabilizacija događaja
• Zaštita imovine

Bezbednost vatrogasaca

Primarna odgovornost svakog rukovodioca intervencije je pre svega bezbednost vatrogasaca. Praćenje bezbednosti vatrogasaca treba da se odvija konstantno tokom cele intervencije.

Ako vatrogasci ne sačuvaju svoje živote, nikom neće moći da pomognu.

Rukovodilac mora da ima dinamički plani upravljanja rizikom i da obrati pažnju da odnos rizika i dobiti bude ispoštovan tokom cele intervencije.

Prioriteti na intervenciji u zavisnosti od konkretne situacije mogu postati taktički ciljevi.

Bezbednost vatrogasaca se ne može svrstati u taktičke ciljeve jer je osnovni prioritet prilikom svake intervencije.

Bezbednost ugroženih lica

Osnovni  zadatak vatrogasne ekipe jeste zaštita života ugroženih lica. Rizikovanje života vatrogasaca prevashodno mora biti usmereno na spašavanje života ugroženih koje je moguće spasiti. Vatrogasci će preuzeti veliki rizik ako je moguće da svojim dejstvom spasu živote ugroženih lica. Procena da u požaru više nema života koje je moguće spasiti, je vrlo velika odgovornost, koju je veoma teško prihvatiti na sebe, a standardizacija takve procene je izuzetno komplikovana. U praksi, vatrogasci najčešće preuzimaju nepotrebno veliki rizik, u strahu od mogućnosti pogrešne procene.

Takođe je bitno razlikovati neposredno od posredno ugroženih lica.

Svest o kategoriji ugroženih lica ima bitnu ulogu u odluci o taktičkom nastupu.

Stabilizacija akcidenta

Kada su životi koji su se mogli spasiti- spašeni, a bezbednost vatrogasaca se drži pod kontrolom, sledeći prioritet je stabilizacija incidenta i minimizacija štete. Pod stabilizacijom akcidenta prilikom intervencije u slučaju požara, podrazumevamo lokalizaciju požara, što praktično znači fazu intervencije u kojoj usled dejstva vatrogasne ekipe požar više nije u mogućnosti da se širi.

Zaštita imovine

Imovina u opožarenom objektu može biti izložena direktnom ili indirektnom uticaju vatre. Naravno imovinu koja je pod direknim uticajem plamena je praktično u većini slučajeva nemoguće zaštititi.

Zaštita imovine koja nije pod direktnim uticajem plamen podrazumeva primenu agresivne ventilacije, sklanjanje neuništene imovine, uklanjanje vode i sve ostalo što može da doprinese ovom cilju.

6  Redosled radnji tokom rukovođenja

Tokom intervencije potrebno je držati taktičke ciljeve na umu, pratiti logički proces stvaranja odluke i uspostaviti i održavati proaktivni pristup rukovođenja.

Redosled radnji tokom rukovođenja intervencijom se sastoji iz tri faze, koja se najčešće ciklično ponavljaju:

• Prikupljanje informacija- identifikacija problema

• Planiranje- kreiranje akcionog plana i plana upravljanja rizikom

• Delovanje

Proces formiranja odluke pod stresom treba da postane stvar dobre prakse, a usavršavanje ovog procesa je moguće postići jedino kroz permanentni trening.

Bitan faktor za imenovanje rukovodioca pored njegove stručnosti i formalnog obrazovanja, svakako mora da bude i njegovo iskustvo, kao i učešće na intervencijama u ulozi neposrednog izvršioca.

7   Prikupljanje informacija –  identifikacija problema

Kako bi identifikovali problem, potrebno je sakupiti, selektovati  i analizirati informacije.

Postoje četiri faze u prikupljanju informacija, potrebnih za donošenja akcionog plana i odluka tokom intervencije:

• Informacije pre intervencije
• Inicijalne informacije
• Informacije po dolasku na mesto intervencije
• Informacije u toku intervencije

7.1      Informacije pre intervencje

To su informacije koje rukovodilac mora da ima pre nastanka bilo kakvog događaja, koje su poznate na osnovu iskustva i sadrže informacije koje su važne za oblast koju vatrogasna jedinice pokriva, kao i potpuno znanje o resursima kojima raspolaže vatrogasna jedinica.

Informacije pre akcidenta obezbeđuju osnovu za proktivni pristup.

One su izuzetno važne kako za identifikaciju problema, tako i za određivanje taktike.

• Konstrukciju objekata

Konstrukcija objekata podrazumeva poznavanje konstrukcionih karakteristika najčešćih građevina u oblasti koju pokriva vatrogasna jedinica.

• Potencijalno opasne objekte

U ovu grupu informacija spada poznavanje potencijalno opasnih objekata u područiju koji  pokriva vatrogasna jedinica, kao i predhodna analiza i studija slučaja na tim objektima. Ove informacije doprinose skraćenju vremena za donošenje kvalitetnih odluka.

Način za prikupljanje ovih informacija je izrada, ažuriranje i obilazak po operativnim kartama. Idealno je da svi potencijalno opasni objekti imaju operativnu kartu, kao i da postoji mogućnost da se svi takvi objekti obiđu sa vatrogasnom ekipom bar jednom u toku godine.

• Korisnici objekata

Veoma je važna i informacija o korisnicima objekata u oblasti koja se štiti.

Potrebno je zapravo imati indikaciju o tome koji tip i koliki broj korisnika objekt ima.

• Snabdevanje vodom

Rukovodilac mora da ima svest o dopremanju vode u oblasti u kojoj je požar. Trebalo bi da ima plan sa kog hidranta će se snabdevati vodom.

• Poznavanje grada

Poznavanje ulica kao i poznavanje  potencijalno opasnih objekata u gradu

• Resursi jedinice

Svaki rukovodilac mora dobro poznavati resurse jedinice, kao i potencijalno dostupne resurse javnih komunalnih preduzeća i sl.

7.2      Inicijalne informacije

Ove informacije rukovodilac skuplja na putu ka mestu događaja i u ovoj fazi je veoma važna i uloga operatera u Komandno operativnom centru.

Ova faza počinje sa informacijama koje dobija operater i traje do dolaska na mesto događaja. Tokom ove faze, rukovodilac treba da kreira preliminarni plan i dobije osnovnu ideju o mogućem taktičkom nastupu na intervenciji.

Informacije dobijene od dojavljivača

Operater u komandno operativnom centru od dojavljivača treba da prikupi što više informacija.

Osnovna pitanja koja operater treba da postavi dojavljivaču, i koja po mogućnosti ne bi trebalo da izostavi (osim ako dojavljivač iz bilo kog razloga ne prekine vezu ili se veza sa dojavljivačem prekine usled više sile) su:

• Gde gori?
• Šta gori?
• Da li ima ugroženih?
• Šta vi vidite?

Važnost prva tri pitnja je očigledna, dok je smisao četvrtog pitanja u tome što dojavljivač, najčešće potpuni laik, i operater, mogu imati potpuno različitu interpretaciju onoga što se dešava na mestu požara. Iz tog razloga je ovo pitanje veoma bitno, jer na osnovu opisa mesta događaja, operater može dobiti jasniju sliku o događaju, koju će preneti rukovodiocu tokom kretanja ka požaru.

Takođe, operater treba od dojavljivača da dobije informacije o posebnim opasnostima (vrsta grejanja, postojanje butan-boca).

Dodatne informacije

Na putu ka mestu požara trebalo bi iz komandno operativnog centra dobiti informacije o broju poziva upućenih vatrogasnoj jedinici, precizne instrukcije o putu kojim je potrebno kretati se i lokaciji hidranata u blizini mesta događaja.

Takođe, ako je požar veliki, prilikom kretanja do mesta događaja, može da se uoči dim, što rukovodiocu još pre dolaska stvara sliku o požaru.

7.3      Informacije po dolasku na mesto intervencije

Po dolasku na mesto intervencije potrebno je za veoma kratko vrema doneti odluku o komandnom modu, taktičkim ciljevima,  kao i doneti plan upravljanja rizikom. Kako bi ova odluka bila što efikasnija potrebno je da najkasnije u drugih 60 sekundi nakon dolaska, vatrogasci dobiju jasne instrukcije i krenu u izvršavanje zadataka.

Prikupljanje informacija neposredno po dolasku na mesto događaja se naziva izviđanje.

Izviđanje

Nakon kratkog inicijalnog izveštaja koji rukovodilac podnosi komandno operativnom centru, on mora proceniti situaciju iz što je moguće više uglova. Obzirom na termodinamiku požara i njegovo brzo širenje, vreme za izviđanje ne sme biti duže od 120 sekundi, odnosno u drugoj minuti od momenta dolaska mora biti izdato naređenje o otpočinjanju akcije.

Potrebno je objekat koji gori pogledati i spolja. Idealno bi bilo kada bi se objekat sagledao sa svih strana, a ako to nije moguće trebalo bi težiti da se objekat osmotri sa najmanje tri strane.

Jedan kratak pogled u unutrašnjost objekta koji gori je u ovoj fazi  dovoljan da rukovodilac bude svestan unutrašnjih uslova.

Potrebno je da tokom izviđanja identifikuje ključne faktore, koji će biti detaljno objašnjeni u sledećem poglavlju.

Takođe je bitno dobiti informacije od prisutnih građana, ali je te informarmacije uvek potrebno uzeti sa rezervom.

Jasno je da će komandir u većini situacija plan za akciju razviti na osnovu nepotpunih informacija, i iako će težiti da ih kompletira, retko će ih imati kompletne i potpuno tačne.

Izviđanje vrši rukovodilac akcije, ali se u složenijim intervencijama može dodeliti i nekom od članova ekipe.

7.4      Informacije u toku intervencije

Informacije u toku intervencije je potrebno stalno prikupljati, obrađivati i upoređivati sa trenutnom akcijom ekipe.

Situacija prilikom intervencije se stalno menja. Rukovodilac mora tokom intervencije da stalno prikuplja informacije i da ih koristi kako bi intervencija bila maksimalno efikasna, a šteta minimalna.

Metod za prikupljanje informacija po dolasku i tokom intervencije je konstantno posmatranje  pet ključnih faktora

Pet ključnih faktora

Da bi prikupljanje informacija bilo što efikasnije, potrebno je imati standardni pristup za procenu ključnih oblasti koje se uobičajeno sreću u požaru.

Kao što je rečeno, u većini intervencija, akcioni plan je zasnovan na nekompletnim informacijama, stoga informacije koje nedostaju, logično treba da budu informacioni cilj rukovodioca tokom intervencije, bilo da do njih dolazi lično ili posredstvom grupe koja je u akcji.

Posmatranje pet ključnih faktora u kombinaciji sa planom upravljanja rizikom je dovoljno za procenu situacije u svakom trenutku i potrebno ih je primenjivati tokom cele intervencije.

Pet ključnih faktora predstavlja listu osnovnih stavki koje rukovodilac akcije mora da razmatra kada vrši periodičnu procenu situacije:

1. Karakteristike objekta

Veličina (površina i visina), konstrukcija, starost, vertikalni i horizontalni otvori, stanje objekta, instalacije, mogućnost pristupa, skriveni prostori u objektu, efekat požara na objekat, preostalo vreme trajanja požara i dr.

2. Karakteristike požara

Veličina, zahvaćen prostor požarom, meterja koja gori, lokacija, faza, smer kretanja požara, vreme trajanja požara, dim, temperatura, pristup požaru i dr.

3. Ugroženi životi

Lokacija ugroženih, broj ugroženih, uslovi u kojima se nalaze, mogući pristup ugroženima, potrebne snage za pretragu i spašavanje (ljudstvo i oprema), potreba za medicinskim osobljem…

4. Snage i sredstva

Ljudi i oprema na mestu događaja, ljudi i oprema na putu do požara, rezerve, stanje opreme i ljudstva, hidranti u okolini, mogućnost snabdevanja vodom

5. Akcija

Efekti trenutne akcije, status akcije (pretraživanje, spašavanje, odimljavanje, gašenje, lokalizacija), dejstva koja je potrebno preduzeti

8          Planiranje – plan upravljana rizikom i akcioni plan

8.1      Plan upravljanja rizikom

Plan upravljanja rizikom podrazumeva konstantno praćenje situacije uz kontinuirano poređenje odnosa rizika i potencijalne dobiti. Ovakav plan u slučaju akcije gašenja je dinamičan i sklon promenama u odnosu na situaciju. Kako bi rizik bilo moguće meriti, stepen rizika na intervenciji je podeljen u tri kategorije, i to: veliki rizik, mali rizik i neznatni rizik.

Veliki rizik je situacija u kojoj je opasnost po život izvesna i gde je moguće, da i bez obzira na zaštitnu opremu i procedure koje koristi, vatrogasac može doći u životno opasnu situaciju.

Mali rizik je po pravilu situacija koja nije životno opasna, ali postoji verovatnoća nastanka povreda vatrogasaca.

Neznatni rizik isključuje bilo kakvu vidljivu opasnost po život i fizički integritet vatrogasaca.

Vatrogaci će pruzeti veliki rizik, ako postoji mogućnost da se spasu ljudski životi. Drugim rečima, veliki rizik se preuzima radi spašavanja života koje je moguće spasiti.

Vatrogasci će preuzeti mali rizik, kada je moguće spasiti imovinu.

Vatrogasci neće preuzeti nikakav rizik ako ne postoji dobit.

8.2      Akcioni plan intervencije

Nakon svih postojećih i prikupljenih informacija rukovodilac donosi odluku, odnosno kreira akcioni plan dejstva vatrogasne ekipe. Akcioni plan mora da sadrži sledeće elemente.

• Komandni mod
• Taktičke ciljeve
• Strategiju
• Taktičke zadatke

8.3      Komandni mod

Potrebno je da rukovodilac objavi ekipi izabrani komandni mod, i na taj način će svima u timu biti poznata njegova lokacija, a samim tim će biti obezbeđeni kvalitetniji uslovi dobre komunikacije.

Komandni mod može biti stacionarni i mobilni

Stacionarni komandni mod

Neke intervencije zahtevaju čvrstu i direktnu komandu od samog početka. Rukovodilac intervencije će se stacionirati na komandnoj poziciji i biti na njoj sve vreme intervencije.

Rukovodioci višeg ragna po dolasku na mesto intervencije mogu da preuzmu rukovođenje i predhonom rukovodiocu dodeli druge zadatke.

Mobilni komandni mod

Mobilni komandni mod delimo na:

• Jurišni mod
• Mod dodatnog izviđanja

Jurišni mod

Rukovodilac akcije će se odlučiti za ovaj mod u slučaju da odmah nakon izviđanja proceni da ima dovoljno snaga i sredstava, kako bi brzom akcijom stabilizovao incident. U tom slučaju zajedno sa ekipom učestestvuje u realizaciji taktičkog cilja.

U slučaju da se incident ne stabilizuje brzo kako je procenjeno, rukovodilac akcije mora da promeni komandni mod.

Mod dodatnog izviđanja

Ovaj mod se koristi kada rukovodioc nema dovoljno informacija za kreiranje jasnog akcionog plana i kada je potrebno u toku akcije prikupiti još informacija. Mod dodatnog izviđanja je mobilan i ostaće takav sve dok se ne steknu uslovi da pređe u stacionarni, a može da ostane mobilan i do kraja intervencije u slučaju dolaska oficira višeg ranga.

8.4      Taktički ciljevi

Taktički ciljevi su:

• Bezbednost ugroženih lica
• Stabilizacija akcidenta
• Zaštita imovine

Oni su detaljno opisani u poglavlju 5

8.5      Strategija

Strategiju delimo na:

• Napad
• Odbrana

Napad

Napad se sprovodi kada uslovi požara dozvoljavaju brzo i aktivno delovanje vatrogasaca u opasnoj zoni. Ovakva strategija će se odabrati kada je njenom upotrebom dobit veća od izlaganja riziku i kada postoji dovoljan broj vatrogasaca i adekvatne opreme za uspešnu realizaciju. Dokle god postoji sumnja da u zgradi ima ljudi koji se mogu spasiti, taktički nastup napada se mora primenjivati, i svakako mora biti razmotren jurišni komandni mod

Svaki taktički nastup napada se odvija u četiri faze:

1. Obezbeđivanje snabdevanja vodom
2. Razvijanje pruge i obezbeđivanje vode na mlaznici
3. Ulazak u objekat, pretraživanje i spašavanje
4. Gašenje požara

Nikako ne treba slati vatrogasce u opožareni objekat, ako bezbednost nije adekvatna i ako nije obezbeđeno kontinuirano snabdevanje vodom, odnosno, vatrogasci moraju imati vodu na mlaznici, osim u slučaju da se unesrećeni uočava u neposrednoj blizini ulaza/izlaza u objekat.

Poželjno je pored glavne pruge, koja ide do požara, postaviti i dodatnu sa svrhom obezbeđenja povratka navalne grupe.

Prilikom ulaska vatrogasaca u opožareni objekat, rukovodilac mora da vodi računa o ventilaciji. Ventilacija može biti prirodna, veštačka pozitivnim pritiskom, podpritiskom, vertikalna , horizontalna itd.

Izbor mesta ulaska u objekat treba da bude određeno pravilom da se ulazi putem koji ima najmanje otpora, osim ako je na putu sa većim otporom verovatnoća nalaženja preživelih najveća.

Prilikom taktike napada bitno je da vatrogasci u objektu raspršeni vodeni mlaz upotrebe i za hlađenje dima ispod plafona, kako bi sprečili pojavu flešovera.

Primarni cilj taktike napada je ući u objekat i dejstvovati što je pre moguće.

Što se više okleva, destrukcija požara će biti veća.

Odbrana

Kada su uslovi na požaru takvi da prevazilaze mogućnosti vatrogasne ekipe na mestu događaja, rukovodilac mora da naredi strategiju odbrane koja se izvodi izvan opasne zone.

Strategija odbrane je generalno spoljašnja operacija.

Ona se bira kada je situacija u požarom zahvaćenom  prostoru takva da više nema ništa da se spase i kada je intezitet požara toliko velik da raspoloživa sredstva nisu dovoljna za akciju napada.

Uslove za strategiju odbrane nije uvek lako prepoznati.

Bitno je napomenuti da ne može istovremeno da se primenjuje strategija odbrane i napada na istom sektoru rada.

Promena strategije

Promena strategije podrazumeva potrebu da se  iz odbrane pređe u napad ili iz napada u odbranu.

Promena strategije iz odbrane u napad je uobičajena i relativno je bezbedna.

Obrnuti slučaj nastaje usled pogrešne procene rukovodioca koji je naredio napad ili usled nepredviđene promene situacije koja zahteva povlačenje ljudstva iz napada. Ovakva promena sa sobom nosi ozbiljne rizike, naročito ako je potreba za promenom strategije došla potpuno iznenadno.

8.6      Taktički zadaci

Taktički zadaci predstavljaju konkretne zadatke (postavljanje ventilatora, merdevina, pruge, razvaljivanje vrata i dr.)  koje obavljaju vatrogasci sa svrhom sprovođenja odabrane strategije ka ostvarenju specifičnih taktičkih ciljeva.

9  Delovanje – proces upravljanja

Dodeljivanje zadataka

Obaveze rukovodioca nakon prikupljanja informacija i kreiranja akcionog plana je dodeljivanje zadataka ekipi. Dodeljivanje zadataka se obavlja nakon izviđanja ili neposredno po dolasku ako se odabere jurišni komandni mod.

Stalno ocenjivanje efikasnosti

Situacija ne mestu događaja se stalno menja i odgovornost rukovodioca intervencije je konstantna analiza i procenjivanje problema.

Potrebno je da rukovodilac stalno postavlja sebi pitanja:

• Šta se desilo?
• Šta se dešava?
• Šta je verovatno da će se desiti?

Ova pitanja su ključ ka proaktivnom pristupu rukovođenju intervencijom. U skladu sa odgovorima na ova pitanja, uzimajući u ubzir sve ostale dostupne informacije rukovodilac je u mogućnosti da donese najispravniju moguću odluku u datom trenutku, što predstavlja cilj uspešnog rukovođenja intervencijom.

Prenos komande

Viši rukovodioc po dolasku na mesto intervencije automatski preuzima odgovornost za intervenciju, a komandu preuzima ako je intervencija takvog obima da zahteva rukovođenje višeg rukovodioca.

Kada viši rukovodilac odluči da preuzme komandu, dotadašnji rukovodilac je u obavezi da preda komandu. Prilikom predaje komade predhodni rukovodilac je u obavezi da višem rukovodiocu preda izveštaj o trenutnom stanju.

10             Komunikacija

Na intervenciji se komunikacija može odvijati direktno ili posredstvom radio veze.

Radio veza je nužan i bitan segment u komunikaciji i od nje u mnogome zavisi kako sam tok, tako i ishod intervencije.

Kvalitetna razmena informacija na intervenciji može znatno ubrazati proces odlučivanja i upravljnja.

Komunikaciju na intervenciji u osnovi možemo podeliti na:

• Komunikaciju sa Komandno operativnim centrom
• Internu komunikaciju učesnika intervencije

10.1  Komunikacija sa komandno operativnim centrom

Komunikaciju sa Komandno operativnim centrom obavlja isključivo rukovodilac intervencije.

Obavezni segmenti komunikacije su:

• Inicijalni izveštaj
• Prvi izveštaj
• Detaljan izveštaj
• Vanredni izveštaj

Inicijalni izveštaj

Inicijalni izveštaj je izveštaj koji rukovodilac predaje operativnom centru neposredno po dolasku na mesto događaja, a ponekad još iz vatrogasnog vozila prilikom dolaska ka mestu događaja. Ovim izveštajem komandno operativni centar treba da bude upoznat o tome da je ekipa stigla, kao i sa najkraćim opisom događaja. Veoma je važno da ako rukovodilac još pre izviđanja proceni da događaj prevazilazi snage koje su upućene, odmah zatraži pojačanje.

Prvi izveštaj

Od prvog izveštaja zavisi kakva će biti odluka komandira u Komandno operativnom centru, u smislu angažovanja drugih vatrogasnih jedinica i aktivizacije vatrogasaca iz slobodnog vremena. Prvi izveštaj treba da se podnese nakon dodeljivanja zadatka i treba da sadrži dodatni opis događaja, odabrani komandni mod, starategiju i taktičke zadatke.

Detaljan izveštaj

U toku intervencije, kada se stvore uslovi, a najkasnije odmah nakon lokalizacije,  rukovodilac je u obavezi da da detaljan izveštaj. Ovaj izveštaj predstavlja informacije o napredovanju i postignutim taktičkim ciljevima.

Vanredni izveštaj

Vanredni izveštaj se predaje u bilo kom trenutku intervencije u slučaju da se dogodi nešto neplanirano.

10.2  Interna komunikacija učesnika intervencije

Interna komunikacija na intervenciji predstavlja komunikaciju između rukovodioca intervencije i rukovodioca pojedinih sektora, kao i međusobnu komunikaciju članova ekipe.

Prva informacija od vođe navalne grupe ka rukovodiocu intervencije treba da bude informacija o izvršenom pretraživanju delova opožarenog prostora koji nije pod direktnim dejstvom plamena i daje se neposredno nakon izvršenog pretraživanja.

Svi rukovodioci sektora imaju obavezu da rukovodiocu intervencije proslede informacije o napredovanju, potrebama i vanrednim događajima.

Tačno vreme davanja ovih informacija nije definisano i zavisi od situacije na intervenciji.

Komunikacija između stalih članova ekipe se odvija po potrebi.

11             Zaključak

Iako je poznato da je svaka intervencija jedinstvena i neponovljiva, ipak sadrži određene zajedničke elemente koji su obrađeni u ovom priručniku.

Metodologija zasnovana na tim elementima omogućuje rukovodiocu da sistematično upravlja intervencijom i da sve vreme trajanja intervencije drži situaciju pod kontrolom. Ona predstavlja alat za poboljšanje kvaliteta rukovođenja, smanjenja negativnih posledica i povećanje bezbednosti na intervenciji.

Glavna ideja ovakve metodologije je standardizovanje rukovođenja na intervenciji pomažući pri tom rukovodiocu intervencije da se fokusira na važne informacije, umesto na sporedne, omogućavajući mu pri tom da donosi kvalitetne odluke

Rukovođenje intervencijom na način iznet u ovom priručniku treba da poveća samopouzdanje rukovodioca intervencije, kao i samopouzdanje svih članova vatrogasne ekipe.

Ovakav način rukovođenja ni u kom slučaju ne bi trebalo da ograničava slobodu odlučivanja rukovodiocu, nego naprotiv, trebalo bi da mu da veću fleksibilnost, jer sve značajne faze odlučivnja, koje u svakom slučaju treba da prođe, ima na jednom mestu.

Primenjivanje ovakve metodologije je nemoguće bez konstantne vežbe.

Takođe, ova metodologija kroz njenu primenu treba da raste i usavršava se, u skladu sa primedbama i sugestijama rukovodioca koji je primenjuju.

12             Literatura

1. City of Henderson Fire Department, The book of tactics & strategies, USA 2013.
2. Grimwood P., Desmet K., Firefighting, UK 2003.
3. Grimwood P., Firetactics.com, Model SOP Standard Operating Procedure, UK 2009.
4. Norman J., Fire Officeres handbook of tactics, 4th Edition, USA 2012.
5. Scandella F., Firefighters: feeling the heat, European Trade Union Institute, Brussels, 2012.
6. TSO, Fire Service Manual, Volume 2, Fire Service Operatins, Incident Command, 3rd Edition, London 2008.

WORD preuzmi – VATROGASNA TAKTIKA

Tablica najčešće prevoženih materija

Prvi broj – Glavna opasnost:

Drugi i Treći broj – Dodatna opasnost:

1.UVOD

Slika 1: požar u hotelu “Opera“ u Parizu

Slika 2: požar u motelu “Lisine“

2.GAŠENJE POŽARA HOTELA „METROPOL“

2.2 OPIS OBJEKTA

Slika 3: Požar u hotelu “Metropol“

2.3 TOK INTERVENCIJE

Slika 4: Skica taktičkog nastupa vatrogasno-spasilačkih jedinica

2.4 ANGAŽOVANE SNAGE

2.5 POVREĐENI I MATERIJALNA ŠTETA

2.6 UZROK IZBIJANJA POŽARA

Slike 5,6,7:Dogovor o nastupu, otvaranje i ulaz u tavanski prostor
2.7 ANALIZA INTERVENCIJE

6. ZAKLJUČAK

7. LITERATURA

1. Paul Grimwood, Koen Desmet, Tactical Firefighting, CEMAC UK, 2003
2. Paul Grimwood, Firefighting- Strategy & Tactics, 1998
3. A. Lazarević: Analiza gašenja požara hotela Metropol, 2002
4. CEMAC – Crisis Emergency Management Centre, www.cemac.org

REZIME:

ABSTRACT:

1. UVOD

2. RIZIK KAO FUNKCIJA PRI DONOŠENJU ODLUKA NA VATROGASNIM INTERVNCIJAMA

• Potreban mu je otvoren „fleksibilan“ um,
• Kada ne postoji siguran ishod, mora biti sposoban da se okrene ka neuobičajenim načinima rešavanja problema,
• Potrebna je realna procena i hrabrost da se iskoristi i izvede neuobičajeno rešenje.

3. PROCES DONOŠENJA ODLUKA

Slika 1: Algoritam procesa donošenja odluka

1. Doneta odluka je dala očekivani rezultat kroz primenjeno rešenje.
2. Doneta odluka nije dala očekivani rezultat kroz primenjeno rešenje.

3. 1. Kako operativni rukovodioci donose odluke na intervencijama

Slika 2: RPD Model

4. PROCENA RIZIKA

5. PRIHVATLJIVOST RIZIKA

• Osnovni nivo rizika: Rizik da dođe do neočekivanog negativnog ishoda je vrlo mali.
  Prepoznatljiv je i prihvaćen u određenim kontrolisanim uslovima, kada su nam poznati svi ograničavajući faktori (dostupnost informacija potrebnih da bi se donela precizna odluka o akciji).
  Ovo se dešava prilikom izvođenja svakodnevnih rutinskih zadataka kod spasavanja života ljudi ili imovine.
  Osnovni nivo rizika nije prihvatljiv u situacijama gde ne postoji osnova za uspešno spasavanje života ili imovine!
• Viši nivo rizika: Rizik da dođe do neočekivanog negativnog ishoda je vrlo velik.
  Prihvatljiv jedino u situacijama gde postoji realna osnova za spasavanje ugroženih života a kada nam nisu poznati svi ograničavajući faktori (nisu dostupne sve informacije na osnovu kojih se može doneti odluka).
  Viši nivo rizika mora biti ograničen isključivo na operacije koje su usmerene ka spasavanju ugroženih lica a za koje pouzdano znamo da su u opasnosti.

6. ZAKLJUČAK

7. LITERATURA

1. Valerie F. Reyna: How people make decisions that involve risk, American psyhological society, USA, 2004.
2. Klein G. A.: Sources of power: How people Make decisions, MIT Press, USA, 1999.
3. Klein G. A.: Recognition-primed decisions. In W. Rouse (Ed.), Advances in man-machine system research, Greenwich, CT:JAI Press, Inc. (Vol. 5, pp. 47-92). USA, 1989.
4. A. Lazarević, N. Manojlović, D. Maksimović, M. Ostojić, S. Živanović, M. Petrović: Priručnik za rukovodioce vatrogasno-spasilačkih jedinica, MUP, Srbija, 2007.
5. Barbara Hanel: Osnovi menadžmenta za nadzornike i menadžere u policiji,MUP, Srbija, 2004.
6. Renu Sinha: Impact of Experience on Decision Making in Emergencu situation, Department of human Work Sciences, Division of Engineering Psihology, USA, 2005.
7. Bent Flyvbjerg : From Nobel Prize to Project Managment: Geting Risk Righ,. Project Management Journal, vol. 37, UK, 2006.

Šta je Panika?

1. paničnom napadu – čovek počinje da beži, ponekad da udara oko sebe, hvata se za nekoga ili nešto, i čini stvari koje su protiv zdravog razuma, često ugrožavajući svoj i život spasioca,
2. panična ukočenost – čovek se usled isključenja snaga volje i racionalnog rasuđivanja potpuno parališe. On više ne reaguje. Panična ukočenost se može porediti sa produženom sekundom užasa. Primer: i zec se pred zmijom ukoči, nesposoban da se pokrene i učini nešto za svoj spas.

• panična ukočenost nije stanje šoka
• kod panične ukočenosti imamo posla sa ukočenim licem, slično kao kod mesečara
• prodrmati onoga koji je zapao u apatiju
• samo snagom volje i posebnom energičnošću može se ponovo urazumiti onaj koji je zapao u apatiju

Panika dalje može biti pojedinačna i masovna

1. Pojedinačna panika – se javlja kod pojedinaca i to u situacijama kada je čovek sam ili sa par ljudi oko sebe. Takva panika onda može da se izoluje ili pak stavi pod kontrolu. Ona nije velikih razmera a samim tim i posledice su mnogo manje.
2. Masovna panika – se javlja na mestima u kojima boravi veći broj ljudi i najčešće u zatvorenim prostorima. Čak i oni koji su sposobni da se sa manjom ili većom merom kontrolišu u iznenadnim situacijama, pod dejstvom masa i kod njih raste panika. Ona se širi sa čoveka na čoveka i tako je oni uzajamno rasplamsavaju. Ako neko primeti strah na licu drugoga, onda se povećava ne samo njegov strah, nego to isto izaziva i kod onoga do sebe (lančana reakcija). Tako vrlo brzo nastaje opšta uznemirenost i na korak smo od masovne panike. Ona može biti ogromnih razmera, a karakteriše je da masa ljudi često reaguje potpuno nepredvidljivo. Mogu se formirati pravci bekstva (ne retko u pogrešnom pravcu) a to opet stvara masovnu bujicu koja je van svake kontrole.

Kako sprečiti paniku?

• mrak
• nevreme
• zatvoren i skučen prostor
• opasnosti koje se ne razumeju
• histerično ponašanje drugih osoba

• razumno i smireno ponašanje odgovornih lica
• preduzimanje određenih akcija i upošljavanjem ljudi
• prevazilaženje straha upoznavanjem sa situacijom
• nikako ne dozvoliti da pojedinačna panika pređe u masovnu, koju je skoro nemoguće kontrolisati

Osnovna pravila za suzbijanje panike

1. Informisanost 
   Informisanosti nikad dovoljno! Ako posetioci bioskopa ili pozorišta znaju da je za slučaj opasanosti spremna vatrogasna jedinica, prvobitni strah neće lako preovladati ljudima i isključiti razum. Ako je stanovništvo informisano o mogućnostima zaštite, neće ga savladati strah od bezizlazne situacije.
2. Biti realan
   Ljudi najčešće ne veruju da se ništa neće dogoditi, ali ne treba ni povećavati bezrazložan strah. Takođe, naivno potcenjivanje i smanjivanje opasnosti kod ljudi, instiktivno povećava potencijalni strah. Zato uvek treba biti realan i gledati pozitivno.
3. Pojedinačne slučajeve panike – izolovati 
   Pošto se strah brzo širi a besmislene glasine ljude čine još nesigurnijim, sva lica za koja se utvrde simptomi panike treba izolovati i odvojiti na neki način. Najbolje je dati im neki „zadatak“ koji će im skrenuti pažnju ili ih učiniti da se osećaju sigurnim tj. da rade nešto dobro i u cilju sopstvenog spašavanja. Ukoliko to ne pomaže, treba ih silom izolovati od ostalih i to što pre, jer kada se masovna panika pojavi onda je za sve kasno…
4. nadjačati negativne zvučne nadražaje
   U jednoj prepunoj svečanoj sali je iznenada nestalo struje… Usled jake vike nekih ljudi nemir se proširio, neki su odmah potrčali ka izlazu i pri tom obarali stolove i čaše. Uznemirenost i strah su naglo porasli… Orkestar je iznenada zasvirao valcer što je jače mogao. Time je odstranjen mogući uzrok panike, masa se smirila a panika nije izbila punom silinom (setite se da je i na Titaniku prilikom potapanja, sve vreme evakuacije svirao orkestar i tako omogućio organizovano i smireno spašavanje)…
5. koristiti zvučna sredstva 
   Muzika je uopšte pogodna da disciplinuje mase. npr.: Marševi imaju veliko psihološko dejstvo jer se ljudi kreću u ritmu. Masu je lakše voditi u jednom pravcu. To se može itekako koristiti u zatvorenim prostorima kod pojave panike.
6. ako je neophodno primeniti i silu
   Ako su uzaludni pokušaji rešavanja mirnim putem, onda primeniti silu kako bi se sprečilo najgore. Često odsečni, grub i čvrst stav može dovesti situaciju pod kontrolu. Primenjena sila naravno mora biti u pravom odnosu sa onim što se želi postići.
7. pretnja je često bolja od primene sile
   Mera prinude koja još nije izvršena više plaši mase ljudi nego preuranjena primena sile. U masi se svaki pojedinac nada da se to ne odnosi baš na njega, pa su efekti pretnje često daleko veći nego sama primena sile, jer posle primene sile to više nije slučaj.

Umesto zaključka

1. Upamtite da je panika zarazna! Prevazići sopstveni strah, sačuvati mir i drugima pokazati da se ne plašite.
2. Imati na umu da u većini slučajeva imamo posla sa paničarima! Takva je ljudska priroda. Naređenja izdavati glasnije od najglasnijeg paničara. Poslužiti se mikrofonom i sličnim uređajima.
3. U slučaju potrebe merama prinude sprečiti haos! Koristiti uniformisana lica i policiju ukoliko je moguće.
4. Delovati ubedljivo, hrabro i odlučno.
5. Uspaničene ljude podeliti na grupe! Prihvatiti pomoć drugih i dati im zadatke. Manje grupe ljudi se lakše kontrolišu, na njih se može brže uticati i brže raspoređivati.

Januar 2004.g. Jagodina. Autor teksta: ing.el. Nebojša Manojlović

1.UVOD

Usled globalnog zagrevanja i klimatskih promena, stvaraju se povoljni vremenski uslovi za izbijanje požara na otvorenom prostoru. Svedoci smo činjenice da je poslednjih godina broj šumskih požara u svetu u stalnom porastu.
Šume u Srbiji zauzimaju 27% ukupne površine, ili 2,3 miliona hektara. U periodu od 1990. godine u šumskim požarima u Republici Srbiji je stradalo oko 85 000 hektara šuma i obraslog šumskog zemljišta. U ovom periodu najveći obim požara je zabeležen 1996. i 2000. godine, ali je prošle 2007. godine zabeležen neslavan rekord, kada je u 2021 požaru, izgorelo rekordnih 32 136 hektara šuma. Tada je u akcijama gašenja šumskih požara na teritoriji cele Srbije ukupno učestvovalo 17466 vatrogasaca, 823 pripadnika žandarmerije, 723 pripadnika policije, 60 pripadnika vojske, 2012 radnika JP „Srbijašume“, 7195 civila (DVD, IPVJ, meštani), 90 aktivista lovačkih udruženja i dr.
Osim velike materijalne štete, ekoloških posledica i troškova gašenja i sanacija šuma, posebno je zabrinjavajući broj povređenih i stradalih, kako direktno ugroženih od požara, tako i neposrednih učesnika u akciji gašenja šumskih požara.
Tokom rada na gašenju šumskih požara u 2007. godini došlo je do povređivanja 13 vatrogasaca, kao i 8 ostalih učesnika. U celom svetu, a posebno u zemljama u okruženju, gde je prošle godine zabeležen takođe rekordan broj šumskih požara, posledice vatrene stihije su bile nažalost, sa smrtnim ishodom po učesnike u akcijama gašenja i spasavanja.
Prilikom svake akcije gašenja šumskih požara cilj je da se zaštite materijalna dobra, ali je pre svega ljudski život prioritet zaštite, kako ugroženih u požaru, tako i spasioca.

2.OPASNOSTI PRILIKOM GAŠENJA ŠUMSKIH POŽARA

Požar otvorenog prostora, a pre svega šumski požar je izuzetno složen proces, koji prati mnoga različita termodinamička i aerodinamička događanja. To je sama po sebi već jedna opasna sredina, koju prate mnoge nepredviđene okolnosti. Svi potencijalni učesnici u akciji gašenja šumskog požara, moraju znati koje opasnosti nosi jedna takva intervencija, da bi na adekvatan način na njih odgovorili.

2.1.Dim i toplota

Prilikom požara šuma dolazi do izdvajanja određene količine dima i toplote, u i oko zone gorenja. Nivo izdvajanja ovih produkata sagorevanja, se menja tokom trajanja samog požara u zavisnosti od vrste, gustine i vlažnosti gorive materije, kao i jačine vetra. Sa povećanjem vrednosti temperature, usložava se postupak gašenja požara u smislu opasnosti po same učesnike u akciji.
Dim kao produkt sagorevanja, zbog sadržaja otrovnih gasova i čestica, ima negativan uticaj na članove vatrogasno-spasilačkih ekipa zbog iritacije organa za disanje i očiju. Takođe dolazi i do zamračenja prostora oko požarne zone, čime se otežava intervencija, kao i praćenje razvoja požara i samog toka intervencije.

2.2.Nepoznavanje terena

Nepoznat teren može da predstavlja veliki problem i opasnost za učesnike u akciji gašenja požara, posebno za ekipe koje dolaze u pomoć iz drugih oblasti. Neophodno je koristiti karte i ići prohodnim putevima, a poželjno je u svakoj grupi imati jednog člana iz lokalne zajednice koji poznaje teren.

2.3.Promena smera i jačine vetra

Promena smera i jačine vetra utiče na brži razvoj požara i otežava akciju gašenja. Takođe kod brzih promena smera i jačine vetra mogu se stvoriti uslove da požar direktno ugrozi vatrogasno-spasilačke ekipe, tehniku i opremu.
Zbog takvih naglih promena neophodno je uvek razmišljati o bezbednosnim rastojanjima od zone požara i predvideti odstupne puteve.

2.4.Nepoznavanje taktike i procedura

Prilikom rukođenja akcijom gašenja šumskih požara može biti veoma opasno nepoznavanje osnovnih principa razvoja požara na otvorenom prostoru, taktike i propisanih procedura prilikom gašenja šumskih požara i spasavanja ugroženih. Takva situacija može direktno ugroziti učesnike u intervenciji i stanovništvo oko zone požara, kao i uticati na materijalnu štetu nastalu od šumskog požara.

2.5.Erupcija požara

U toku šumskog požara, nije neuobičajeno da se front požara brzo kreće. Međutim u praksi postoje slučajevi kada dolazi do iznenadnog povećanja brzine širenja požara.
Mnogobrojni teške nesreće vatrogasaca širom sveta, povezane su sa naglim ubrzavanjem fronta požara. Taj fenomen je poznat kao „blow up“, „Eruptive Fire“, pa i „efekt dimnjaka“, a zbog sličnosti sa erupcijama nazvan je „eruptivni požar“. Obično se javlja na padinama, u usecima i kanjonima, najčešće kod niskog, suvog rastinja, podpomognut vetrom, ali nije uslov. Požar koji se razvija na kosini ili u kanjonu u početku će se razvijati relativno sporo. Nakon nekog vremena vrh (prednji, gornji deo) požara će se brže razvijati, jer prima dodatnu toplotu od požara ispod. Proces erupcije požara sam sebe potpomaže, ubrzavajući svoj razvoj i može dostići veliku brzinu prostiranja.
Ovi ekstremni procesi gorenja nisu toliko česti kod šumskih požara, ali kada nastanu, mogu imati katastrofalne posledice. Zbog ove pojave vatrogasno-spasilačke ekipe se nikad ne postavljaju na kosinama iznad fronta razvoja požara.

2.6.Dehidratacija

Ekstremno visoka spoljna temperatura, povećana temperatura kao produkt gorenja, kao i veliki napori prilikom rada, dovodi do ubrzanog disanja i rada srca učesnika u gašenju, kao i do gubitka tečnosti iz organizma, koja dovodi do dehidratacije. Zbog toga se mora voditi računa da svi učesnici tokom akcije gašenja šumskih požara imaju dovoljne količine vode i permanentno nadoknađuju izgubljenu tečnost.

2.7.Povrede

Usled nepoznatog i nepristupačnog terena, površina zaraslih u korov, rupa, loše vidljivosti zbog dima i rada u noćnim uslovima, može doći do povreda vatrogasaca-spasioca. Najčešće povrede su uganuća, prelomi, posekotine, opekotine, žuljevi, alergije, trovanja, ujedi insekata i zmija.
Zbo toga se u takvim okolnostima mora kretati oprezno, a ako dođe do eventualne povrede neophodno je uz sebe imati pribor za prvu pomoć, a pri operativnom štabu dežurnu ekipu hitne pomoći.

2.8.Umor i iscrpljenost

Zbog velikih napora i otežanih uslova rada pri gašenju šumskih požara, dolazi do smanjenja radne sposobnosti i opadanja efikasnosti rada kod vatrogasaca–spasioca. Iscrpljen organizam predstavlja veliku opasnost i može ugroziti svoju bezbednost i bezbednost ostalih učesnika u akciji gašenja.
Stoga se ekipe koje su duže angažovane, moraju smenjivati i povremeno odmoriti za nove napore.

2.9.Dalekovodi

Dalekovodi predstavljaju dodatnu opasnost prilikom gašenja šumskih požara, kako za gašenje sa zemlje (zbog eventualnog udara električne struje), tako i za manevar letilica prilikom gašenja iz vazduha.
Takođe požar može i da ošteti stubove za dalekovode i dođe do eventualnog pada dalekovoda na zemlju, što bi predstavljalo veliku opasnost za učesnike u akciji gašenja požara.

2.10.Minsko-eksplozivna sredstva

Prilikom gašenja šumskih požara u zoni ranijih ratnih dejstava i linijama ratnih razdvajanja moguće je naići na zaostala minsko-eksplozivna sredstva.
U takvim slučajevima neophodno je obavestiti operativni centar MUP-a.

Često se dešava da su navedene opasnosti praćene mnogim otežavajućim okolnostima kao što su dejstva sa malim brojem izvršioca, neadekvatnom i nepouzdanom opremom, na ekstremno visokim temperaturama, na nepristupačnom terenu, u pograničnom pojasu i sa slabom podrškom lokalne samouprave, što u velikoj meri usložava celu situaciju i povećava nivo i stepen opasnosti svih učesnika u akciji gašenja šumskog požara.

3.MERE BEZBEDNOSTI

Na sve moguće nepredviđene okolnosti i opasnosti koje očekuju na intervencijama gašenja šumskog požara, vatrogasci –spasioci, kao i ostali učesnici, moraju odgovoriti adekvatnim merama bezbednosti, kako bi se eventualne opasnosti svele na najmanju moguću meru, a akcija gašenja šumskog požara bila uspešnija.

3.1.Adekvatna zaštitna oprema

Pored propisane zaštitne opreme, rad na gašenju šumskih požara zahteva neke specifičnosti. Pošto se preko dana radi na veoma visokim temperaturama, mora se koristiti radna uniforma, kačket, zaštitne rukavice, izdržljiva obuća pogodna za duže hodanje i nepristupačne terene, kao i zaštitna maska za usta ili raspirator za veoma zadimljene prostore. Za duži rad na terenu u sastavu lične opreme poželjno je imati ranac, zaštitnu odeću za ekstremne situacije, lampu (za noćne uslove), vreću za spavanje, čuturicu sa vodom, rezervni suvi obrok, pištaljku, sredstvo veze i dr.

3.2.Opremljenost tehnikom i opremom

Prilokom gašenja šumskih požara potrebno je koristiti vatrogasna vozila pogodna za savlađivanje većih uspona i nepristupačnih terena. Manja terenska vozila mogu se koristiti kao komandna, izviđačka vozila, za gašenje manjih površina, kao i za logističke potrebe. Takođe treba predvideti i vozila za prevoz vatrogasaca-spasioca i ostalih učesnika u intervenciji. Kod većih šumskih požara potrebno je angažovati građevinsku mehanizaciju za pravljenje proseka za zaustavljanje fronta požara. Za nepristupačne terene neophodno je obezbediti dovoljan broj naprtnjača, metlarica, krampova, motornih testera i dr.

3.3.Stučnost rukovodećeg kadra

Znanje i veštine koje je potrebno da poseduju rukovodioci u akcijama gašenja šumskih požara u velikoj meri utiče na efikasnost, sigurnost i bezbednost svih učesnika. Rukovodilac intervencije mora poznavati principe i tehnike rukovođenja, osnovne zakone širenja šumskih požara, topografiju, tehniku i opremu, taktičke nastupe gašenja šumskih požara, kao i opasnosti i mere bezbednosti. Takođe u svakom momentu mora znati šta se dešava sa požarom, koji su pravci širenja, šta požar može da ugrozi, ko je sve uključen u akciju, kakve su njihove mogućnosti, koji su prioriteti u radu i mora brzo donositi sigurne odluke u cilju lokalizacije požara i spasavanja ugroženih.

3.4.Pridržavanje propisanih procedura

Za sigurnost svih učesnika neophodno je pridržavati se svih propisanih procedura kod gašenja šumskih požara: prikupljanje informacija, vođenje evidencije, obaveštavanje, organizovanje štaba, izviđanje terena, koordinacija sa svim angažovanim službama, uspostavljanje efikasnog lanca komande, uspostavljanje dobre komunikacije, definisanje sektora rada i mesta vodosnabdevanja, stalno praćenje toka intervencije, pridržavanje svih bezbednosnih mera i organizovanje efikasne logistike.

3.5.Uspostavljanje operativnog štaba i lanca komandovanja

Kod većih šumskih požara neophodno je formirati operativni štab odakle bi se rukovodilo akcijom gašenja i spasavanja. Operativni štab je centralno mesto gde se slivaju svi relevantni podaci koji utiču na tok intervencije i odakle se izdaju komande svim sektorima rada. Komandni štab mora imati nadzor nad svim preduzetim radnjama i svim učesnicima u akciji gašenja preko uspostavljenog lanca komandovanja. Ukoliko ima više zasebnih površina zahvaćenih požarom, moraju se odrediti vođe sektora za svaku zasebnu celinu, koji su odgovorni za rad u svom sektoru.

3.6.Obučenost i uvežbanost svih učesnika

Svi učesnici u akcijama gašenja šumskih požara, moraju biti obučeni za ove vrste intervencija, kako u teoretskom znanju, tako i u praktičnim veštinama. Takođe je neophodno poznavati veštine ukazivanja prve pomoći.
Članovi grupa moraju se poznavati međusobno, biti uvežbani i funkcionisati kao tim.
Viši nivo obučenosti i uvežbanosti se postiže na specijalističkim kursevima, simulacijama i zajedničkim vežbama.

3.7.Psiho-fizička pripremljenost

Gašenje šumskih požara predtavlja veliki napor za sve učesnike, zbog složenosti posla, vremenskih uslova, potencijalnih opasnosti, trajanja intervencije i dr. Zbog svega toga od svih učesnika se očekuje izuzetna psiho-fizička pripremljenost, kako bi izdržali sve napore koji se pred njih postavljaju, a potencijalne opasnosti svele na minimum.

3.8.Poznavanje terena

Poznavanje terena, gde se odvija intervencija omogućava lakše i sigurnije kretanje vozila i ljudstva, preciznije pretpostavke o pravcima i brzini širenja požara, požarnim preprekama, vodozahvatima i sl. Time je sama intervencija sigurnija i bezbednija po sve učesnike.
Bolje poznavanje terena se postiže izradom Operativnih karata gašenja šumskih požara i periodičnim obilaskom terena od strane svih potencijalnih učesnika u akciji gašenja.

3.9.Informacije o meteorološkim podacima

Meterološki podaci i prognoza vremena moraju stalno biti dostupni komandnom štabu, jer bez tih informacija ne može lako da se predvidi ponašanje šumskog požara. Promena smera i jačine vetra može direktno da ugrozi učesnike u intrvenciji, dok smirivanje vetra i pad spoljne temperature može biti signal za koncentrisanje snaga za konačnu likvidaciju požara.

3.10.Dobra radio-veza

Radio-vezom mora biti pokriveno celo područje šumskog požara. U nedostatku radio stanica ili loše pokrivenosti, mogu se koristiti mobilni telefoni. Dobra radio veza nam omogućava stalnu informisanost o požarnim zonama, pravcima razvoja požara, kao i stanju na svim sektorima rada. Za dobru komunikaciju neophodno je unapred definisati pozive-lozinke i odrediti radne kanale za komunikaciju. Neophodno je predvideti i rezervne baterije zbog dužeg korišćenja uređaja. Ponekad i kurirska veza i signalizacija može da zameni sredstva veze.
Ako dođe do prekida u komunikaciji između komandnog štaba i ostalih učesnika, može doći do nepredviđenih događaja, koji mogu iskomplikovati situaciju i ugroziti učesnike u intervenciji.

3.11.Koordinacija sa svim angažovanim službama

Za uspešniju, sigurniju i bezbedniju intervenciju neophodna je dobra koordinacija sa svim angažovanim službama: policija, žandarmerija, vojska, lokalna samouprava, Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, korisnici šuma, Ministarstvo za zaštitu životne okoline, javna komunalna preduzeća, Crveni krst, zdravstvene ustanove, dobrovoljna vatrogasna društva, lovačka društva, ostala udruženja idr.
Posebno dobru koordinaciju treba ostvariti sa eventualno angažovanim vazdušnim snagama. Dobra koordinacija sa vazdušnim snagama će doprineti zaustavljanju širenja šumskog požara, dok loša koordinacije ne samo da neće zaustaviti širenje požara, već može da ugrozi bezbednost učesnika gašenja na zemlji.

3.12.Organizovana logistika

Nijedna akcija gašenja većeg šumskog požara ne može biti uspešna i bezbedna bez dobro organizovane logistike. Logistika je poseban sektor rada kojoj je potrebno dati veliki značaj. Za sve učesnike na intervenciji je potrebno obezbediti prihvat, smeštaj, kontinuirano snabdevanje pijaćom vodom i hranom. Takođe je neophodno obezbediti snabdevanje gorivom, organizovati službu mehaničara za otklanjanje eventualnih kvarova, dopremanje dodatne opreme i sl.

3.13.Određivanje sigurnosnih zona i odstupnih puteva

Za uspešnu i sigurnu akciju gašenja šumskih požara potrebno je odrediti sigurnosne zone i uvek imati odstupnicu za vozila, tehniku i ljudstvo angažovano na intervenciji. Čak i idealno vođena i kontrolisana akcija, može imati nepredviđenih situacija, koje mogu da ugroze vatrogasce-spasiocem, kao i ostale učesnike. Svaka grupa i sektor rada, posebno koja dejstvuje uz ivicu požarne zone, mora imati unapred utvrđene odstupne puteve i plan za privremeno povlačenje.

3.14.Permanentno praćenje toka intervencije i brzo donošenje sigurnih odluka

Svi učesnici u akciji gašenja šumskog požara moraju pratiti ponašanje požara, tok intervencije i svaku promenu registrovati i sa njom upoznati druge. Svaka odluka koja se donese mora biti brza, ali ne ishitrena i sigurno sprovedena.
U svakom trenutku delovanja potrebno je zadržati prisebnost i verovati u zajednički cilj – savladati požar i sačuvati sebe i druge.

4.ZAKLJUČAK

U narednom periodu očekuje se stalni porast požara na otvorenom prostoru. To zahteva češće angažovanje većeg broja učesnika u akcijama gašenja šumskih požara, koji bi uz dobru tehničku opremljenost, stručnost i psiho-fizičku spremnost, morali da poznaju sve opasnosti koje ih očekuju i primene sve potrebne mere bezbednosti, kako bi intrevenisanje bilo sigurnije i uspešnije, a eventualne opasnosti svele na najmanju moguću meru.

Sa zahlađenjem, u jesen a naročito zimi dolazi do niza problema, ne samo zbog snabdevanja ogrevom već i zbog opasnosti od požara i eksplozija koje nastaju kod sistema i uređaja za zagrevanje. Zbog složenosti ovih sistema, velikog broja uređaja i različitih vrsta opasnosti, ovoga puta zadržaćemo se samo na požarima dimnjaka i merama njegove zaštite.

Treba podsetiti da najveći broj požara nastaje u prvom delu grejne sezone, kada su i najvidljivije posledice lošeg (ili nikakvog) održavanja postojeće instalacije i to pre svega – dimnjaka. Dok se u industriji kako-tako još i vodi računa o odvodu dima, jer se za nepoštovanje određenih propisa snose sankcije, kod privatnih objekata je sve ostavljeno na savest samih korisnika, za nepoštovanje propisa niko ne odgovara, a presudnu ulogu odigra tehnička kultura i obrazovanje našeg stanovništva. Statistika pokazuje da je ona na niskom nivou, a naročito protivpožarna kultura. I u ovoj oblasti srećemo dve krajnosti. Dok neki godinama ne čiste dimnjake, drugi pak to čine više puta tokom godine (nažalost takvih je mnooogo manje). Kao i uvek, prava mera se nalazi negde između.

Iskustva su pokazala da je dimnjak najbolje čistiti pre i na kraju grejne sezone. U zavisnosti od vrste goriva (ogreva) možda će postojati potreba da se dimnjak čisti i u toku same grejne sezone. Na ovaj način bi se izbegli mnogi banalani, bespotrebni požari na stambenim objektima. Ukoliko se još i izgradnja dimnjaka vrši po propisu, onda je mogućnost požara nastalog zbog dimnjaka praktično eliminisana. Ali to u praksi i u životu često nije slučaj…

Na požare dimnjaka otpada skoro 20% od ukupnog broja požara, sa ne tako zanemarljivim štetama. Osim toga sa požarima dimnjaka dolazi i do čitavog niza drugih štetnih posledica. U prvom redu, takvi se požari često prošire na čitave objekte, praćeni velikim materijalnim štetama, brojnim povredama i ljudskim žrtvama, što je još i najteže. Povrh svega, porodica ostaje bez imovine i krova nad glavom i to u vrlo lošim vremenskim prilikama. Često se jednim blagovremenim i preventivnim postupcima ove štete mogu smanjiti i za 75%, dok se na uštedu u gorivu može računati i do 25%, što sasvim sigurno nije zanemarljivo. Kao što je već napomenuto, požari često nastaju usled nepropisne i nepravilne izgradnje dimnjaka. Nedovoljan prečnik dimovodnih kanala, nedovoljne promaje u dimnjaku, čak i nepravilno nameštanje i priključivanje ložišnih uređaja na dimnjake su rizični faktori koji se često sreću. Takođe i preopterećenost, odnosno priključivanje većeg broja ložišta od predviđenog, mogu izazvati požar dimnjaka. Dimnjaci se loše ili nikako održavaju. Nedovoljne ili nikakve vizuelne kontrole tokom grejne sezone. Usled dotrajalosti i oštećenja izazvanih seizmološkim aktivnostima, raznim vibracijama ili miniranjima, dolazi do pojave pukotina raznih veličina.

Jednim savesnim odnosom prema sopstvenom domaćinstvu, čak i jedna neobavezna vizuelna kontrola dimnjaka pre početka grejne sezone, bila bi dovoljna da prilično smanji rizik od požara. Pojava koja se često sreće na našim prostorima, a karakteristika je starijih gradnji, je da se noseće krovne grede zazidaju u dimnjak radi veće stabilnosti, zaboravljajući da pri tome ugrožavaju sopstvenu bezbednost. Požari ovakvih konstrukcija su vrlo česti, i svima koji na ovaj način imaju izvedenu krovnu konstrukciju se hitno preporučuje da to eliminišu. U dimnjak se NE SME ništa stavljati ili zazidavati. Takođe se nipošto ne sme naslanjati ili odlagati bilo kakav materijal pored dimnjaka, a to je opet česta pojava u seoskim domaćinstvima kada se čitava letina odlaže pod krov, odnosno pored dimnjaka, pušnica i sl. … Kod izgradnje dimnjaka voditi računa da bude izveden nepropusno tj. da se onemogući izlaz dima, čađi i iskri. Naročitu pažnju posvetiti izolaciji dimnjaka od drvene međuspratne i krovne konstrukcije. Izolacija se izvodi nezapaljivim materijalom širine najmanje 20cm. Ovo posebno dobija na značaju kada su u pitanju laki plafoni, pravljeni od trske. Pri dnu dimovodnog kanala se ostavljaju otvori za čišćenje koji se nepropusno zatvaraju od dvostrukog lima ili betona. Bolje je zatvarati limom jer se beton lakše oštećuje i razbija, pa se stoga javlja i veća opasnost od požara.

Prečniku dimovodnog kanala se posvećuje posebna pažnja. Još kod projektovanja, prečnik predvideti proračunom, nikako ne „od oka“ jer od ispravnog prečnika za određeni broj i vrstu ložišta, zavisi odgovarajuća promaja i ispravno funkcionisanje dimnjaka.

Priključci između dimovodnog kanala i čunka moraju biti propisno izvedeni. Na istom dimnjaku, ne smeju na istoj visini biti postavljena dva priključka. Njihov međusobni razmak mora biti najmanje 30cm kako se ne bi remetio uzgon i funkcija dimnjaka. Na jedan vertikalni kanal prečnika 14x14cm može se priključiti najviše dva ložišta.

Priključak između dimovodnog kanala i čunka se mora nepropusno izvesti. Kod izvođenja dimnjaka na ulazima u dimovodni kanal se ugrađuju rukavci tzv „štucne“. Kada je dimnjak van upotrebe zatvaraju se poklopcima od lima.

Da bi se odstranilo štetno delovanje strujanja vetra, na dimnjake se postavljaju dimovuci. Vetar ima znatan uticaj na promaju i funkcionisanje dimnjaka, a zavisi od podneblja i lokalnih prilika. On se odbija od raznih krovnih i zidnih površina i kad nailazi na druge prepreke dovodi do smetnji na promaji, a često i do požara. Po obliku , okrugli dimovodni kanali su pogodniji zbog manjih otpora vazdušnog strujanja tzv. promaje. Čađ se onda manje zadržava a čišćenje je lakše.

Debljina zida ima takođe značajnu ulogu na funkcionisanje dimnjaka. U dimnjaku je bolja promaja kada je spoljna temperatura manja od unutrašnje. Tada se dim brže kreće prema gore. Zbog toga dimnjaci sa debljim zidom ili dobrom izolacijom, mnogo bolje obavljaju svoju funkciju.

Iz navedenih razloga, podizanje metalnih, limenih ili proizvoljnih dimnjaka je zabranjeno bez odobrenja stručnjaka ili projektantske kuće, pošto može biti štetno po susedno okruženje, a samim tim se povećava i opasnost od izbijanja požara.

Visina dimnjaka ima takođe značajanu ulogu za funkcionisanje istog. Što je dimnjak viši to će i promaja biti bolja. Ali pri tom ne treba preterivati. Preterana promaja dovodi do bržeg sagorevanja goriva u ložištu a to dovodi do povećanog zagrevanja materijala od koga je dimnjak napravljen.

Nastaju oštećenja, pukotine kroz koje izlaze iskre, dim, čađ, često i sama vatra. Ako imamo zapaljivu konstrukciju ili odložen zapaljiv materijal, eto požara… Osim toga prejaka promaja može da povuče i izbaci u okolinu iskre, upaljeni papir i druge gorive čestice koje lako izazivaju požar.

Nasuprot tome, mala ili nedovoljna promaja može biti štetna, pošto dolazi do nepotpunog sagorevanja čestica koje se lepe na zidove dimovodnog kanala. S vremenom ga sužavaju ili potpuno zatvaraju, zbog čega dolazi često i do samoupale. Količina čađi zavisiće i od vrste goriva koje se koristi.

Usled nepropisne i neispravne izvedbe dimnjaka znatno se otežava ili potpuno onemogućava njegovo održavanje. Na ovaj način onemogućava se i upotreba uređaja odnosno alata za čišćenje dimnjaka.

Kod dimnjaka se najviše oštećuju vratanca i poklopci, zbog česte upotrebe prilikom održavanja, čišćenja i sličnih razloga. Neredovno održavanje je pak česta pojava kod nas, što zbog pomanjkanja stručnih radnika, što zbog protivljenja samih korisnika, u višespratnicama naročito, jer im se zbog neispravnih (propusnih) priključaka prljaju stambeni prostori. Tako malu pre-tvaraju u mnogo veću štetu, jer kasnijom upotrebom dimnjaka u grejnoj sezoni, to postaje neizbežno.

Dimnjake moramo redovno održavati, čistiti i proveravati, često i vizuelno, više puta tokom upotrebne odnosno grejne sezone. Samo tako će mo delovati preventivno i smanjiti mogu-ćnost izbijanja požara.

Kao što smo videli, postoji čitav niz uslova i faktora koji utiču na tako veliki broj požara dimnjaka, nesreća i šteta koja nastaju od njih. Neophodno je dakle da stanovništvo a pre svega korisnici ložišta i dimnjaka preduzmu mere radi sprečavanja izbijanja požara od dimnjaka. Mada je dužnost i zadatak svih projektanata, inspektora zaštite od požara, vlasnika i organa upravljanja stambenim i drugim objektima, mesnih zajednica, kućnih saveta, radnika dimnjačarske i vatrogasne službe, inženjera i tehničara za održavanje objekata, energetičara i drugih, da u okviru svojih dužnosti i ovlašćenja se angažuju na suzbijanju ovog sve većeg problema u društvu.

Autor radi kao profesionalni vatrogasni oficir u Vatrogasno spasilačkom Bataljonu Jagodina, Sektor za vanredne situacije MUP Republike Srbije, m.nesha@sezam.net

Scenario gašenja visokih objekata, postavlja se kao najveći izazov rukovodjenju i komandovanju kao osnovi vatrogastva, i jedino brza i odlučna intervencija zasnovana na poznavanju konstrukcije zgrade i njenih karakteristika može nam obezbediti uspeh u ovoj operaciji, objašnjava Captain William R. Mulcahey of New York City’s Fire Department.

Šta su to “visoki” objekti? To je svaka zgrada čiji je zadnji sprat odnosno krov viši od najvišljih lestvi (najčešće 100 feet (30m prim.prev.)) koje poseduje određena jedinica ili svaki požar koji zahteva vatrogasne metode drugačije od onih na zemlji. Razmatrajući veličinu vatrogasne jedinice, tip i broj raspoložive opreme, dostupnost specijalne uzajamne pomoći, mogućnost snabdevanja vodom, veličinu zgrade i njenog vlasnika, i mnoge druge varijacije uključene u dizajn zgrade čine požarni scenario visokih zgrada – jedinstvenim. U svrhu pisanja ovog članka, mi ćemo govoriti o određenim tipovima koji nude najveći rizik po svoje stanare – visoke poslovne zgrade. Uobičajene dvospratne zgrade poslužiće nam kao primer, kao i zgrade od 6 i više spratova koje danas takođe često srećemo.

TIPOVI VISOKIH ZGRADA

New York ima najviše standarde i pravne zahteve za konstrukciju visokih zgrada, kao i statutom (zakonom) rešenu pasivnu zaštitu od požara. Visoke zgrade koje možemo danas naći (u New Yorku kao i u drugim gradovima) mogu se klasifikovati kao dva osnovna konstrukcijska tipa: Teške i Lake zgrade.

Teške zgrade (pravljene početkom ovog veka) nude izvanredne delove zgrada sa pregradama od ploča koje mogu izdržati požar od najmanje dva časa na svakom spratu, spoljašnji malter i dekor, čelične komponente spakovane u beton, spoljašnji zid vezan na svakom spratu, spratovi pravljeni sa pojačanim betonom, spoljni prozor koji obično može da se otvara, i bez centralnog vođenja vazduha tj bez sistema za cirkulaciju (prečišćavanje) vazduha.
Drugačiji tipovi zgrada se mogu naći u starijim zgradama, visokim zgradama konstruisanim posle 1960.g. i poznatim kao Lake zgrade. One su konstruisane sa nedostatkom pregrada (odvojenih odeljenja), zaštitom konsrtruktivnog čelika koji se obično štiti prskanjem po vatrootpornom materijalu, spoljašnji zid je pregradni zid konstruisan od stakla ili metala (ovaj pregradni zid je spoljni, odvojen 15-30 cm koliko zahteva vatrootporni materijal).

Ovde, međuprostor tavanice ima osobinu vatrogasnog zapušača. Ovaj deo predstavlja vazdušni odeljak ili komoru kroz koju se vazdušni kanali povezuju, i gde se vazdušni distributivni sistem nalazi između viseće tavanice i donjeg dela sprata. Ovaj deo se najčešće greje i hladi sa zagrevanjem, ventilacionim i vazdušnim sistemom, koji predstavlja multi-spratni sistem.
Spoljni zidovi se normalno ne mogu otvoriti, i spratna konstrukcija je od lakog betona “Q” platforme, i tipa kombinovane konstrukcije sprata u kome se nagomilani čelik koristi kao podrška za spratni beton.
Ovakav deo zgrade se uobičajeno karakteriše kao srž (jezgro), dok se liftovi, stepeništa i sl. grupišu zajedno u jedan deo zgrade. On može biti u samom centru postojeće zgrade, u uglu zgrade ili sa strane zgrade.
Veliki slobodan prostor na spratu, visina zgrade, veliki broj stanara i infrastruktura same zgrade, zahtevaju od vatrogasne jedinice na određeni način uspostavljanje komande, kontrolu i koordinaciju operacije unutar same zgrade. Borbeni aspekt na gašenju visokih zgrada zasniva se na osnovu uspostavljanja prioriteta gašenja i prenošenja komande na vatrogasne oficire, vatrogasne jedinice ili grupe vatrogasaca koji moraju da reše različite vrste problema.

ŠTA JE VAŠ PROBLEM

Prvi problem koji vatrogasac ima kada stigne na lice mesta je da ustanovi lokaciju požara. Informativni pregled lokacije može biti netačan, i dim i veličina požara možda odaju lokaciju koja je nekoliko spratova dalja od stvarnog mesta požara. Određivanje tačne lokacije i prostora zahvaćenog požarom, mogu biti kritični pri evakuaciji stanara i određivanju taktike gašenja požara.
Korišćenje protivpožarnog sistema zaštite ugrađenog u zgradi mora biti maksimalno. Ispravno održavan i operativno upotrebljen sprinkler sistem može zadržati požar u granicama sve dok vatrogasci ne dođu u zonu požara i ne ugase ga. Unutrašnji hidranti postavljeni u čelo stepenika mogu pomoći vatrogascu pod uslovom da je početni požar zadržan na spratu.
Zgrada možda ima pomoćnu vatrogasnu pumpu pa možemo zahtevati njeno aktiviranje. Zajedničkom upotrebom hidranata i sprinkler sistema povećavamo vatrogasna sredstva, a to bi nam sigurno povećalo i šanse pri početnom gašenju požara. Da bi obezbedili odgovarajuće snabdevanje vodom za protivpožarne sisteme zgrade, vatrogasci preporučuju da sistem snabdevanja vodom bude obezbeđen sa najmanje dve pumpe i sa dva potpuno odvojena izvora. Ukoliko je na raspolaganju samo jedno spoljno mesto za kačenje creva (misli se na spoljni hidrant (prim.prev)) onda se kao druga linija snadevanje koristi zidni hidrant na spratu.

Ventilacioni sistem (HVAC) mora biti sposoban da reaguje na pojavu dima u zgradi. U visokim objektima on je obično podeljen na različite zone i spratove. Po dolasku, ako nije automatski isključen, ovaj sistem mora biti isključen i stavljen u mod u kome nema više cirkulacije.
Pre bilo kakvih daljih akcija je osvajanje ovog sistema, a sprat na kome je utvrđena lokacija požara mora biti likvidiran. Posle ove likvidacije, sve zone ventilacije koje ne spadaju u požarno ugroženo područje, mogu se aktivirati. To će uticati na dotok svežeg vazduha u ovim zonama, dekompresije zona kao i ograničavanje širenja dima. Inženjer zgrade (stručno obezbeđenje) može asistirati rukovodiocu gašenja, jer njegovo poznavanje različitih sistema u zgradi (kao što je ovo) može puno pomoći.

NAČIN PRISTUPA

Spoljni prilaz visokim objektima može biti veoma ograničen određenim smetnjama (preprekama), velikim uređenim parkom, jezercima i drugim preprekama davajući nam nekoliko ograničenih prilaza za veću opremu. Ukoliko je požar na spratu, najbolji put je uz pomoć lifta i to dva sprata ispod mesta požara.
Koristeći liftove u startu dobijamo brz prilaz vatri i mogućnost gašenja vodom uz pomoć sprinklera ili cevnog mlaza (crevo) kao i isključenje struje. Ukoliko je moguće, treba sve liftove postaviti u modu “Fireman Control” (pod kontrolom vatrogasaca).
Trenutno postavljanje glavne komande (“Lobby Command Post”) je kritično za operaciju. Sa ove lokacije, sve vitalne informacije se prenose ka i od komande sa lica mesta (“Operations Post”) (obično locirana na sprat ispod požara), komanda za traženje i evakuaciju (“Search and Evacuation Post”) (obično locirana najmanje pet spratova iznad požara) i osnovno (polazno) područje (“Staging area”) (obično locirano dva sprata ispod “Operations Post”).
Svako od ovih područja mora biti pod komandom vatrogasnog oficira (Chief Officer) i mora imati čvrstu vezu i radio komunikaciju sa glavnom komandom (“Lobby Command Post”). U mnogim zgradama slobodni prostori su opremljeni telefonima vezanim direktno sa Vatrogasnom jedinicom kao i javnim razglasom koji se može upotrebiti za upozorenje ljudi u zgradi.
Kada je požar na lokaciji likvidiran, stepenište za “Napad” i “Evakuaciju” može poslužiti svojoj nameni. Procedura evakuacije stanara zavisi od mnogo faktora, uključujući lokaciju i veličinu (granice) požara, dim, toplotu, unutrašnje stanje stepeništa … U samom startu, sprat zahvaćen požarom i sprat iznad njega jedini zahtevaju trenutnu evakuaciju.
Međutim, stanari sa ostalih spratova mogu takođe izaći, koristeći bilo koje slobono stepenište dok im se ne kaže drugačije. Stanari se takođe mogu evakuisati uz pomoć opreme za evakuaciju (lestvi ako dohvataju), jastuka za spasavanje ili na drugi način, ali je najbezbednije koristiti unutrašnje stepenište. Liftove treba maksimalno izbegavati.
Helikopter predstavlja izvestan rizik, i moralo bi biti upotrebljeno kao krajnje rešenje. Helikopter se u slučaju nužde može upotrebiti za zbrinjavanje ljudi i opreme na krovu zgrade.

BUDI AGRESIVAN U SVOM NAPADU

Koristeći stepenište za “Napad” vatrogasci koji prvi napadaju vatru moraju napraviti agresivan napad kako bi ograničili i uništili požar, i na taj način sprečili dalje širenje požara. Ali, ponekad se na spratu gde gori jave komplikacije- kao što su nepodnošljiva toplota i dim, velika površina sprata (većina radnog dela je kockasta), skriveni dodatni (vazdušni) prostori – mogu dati razlog koji utiče na odugovlačenje likvidacije požara.
Jedinstvenu pomoć pri napadu sa stepeništa daju izbacivači dima (“smoke ejectors”, two 9,500 cfm units) koji mogu biti postavljeni tri sprata ispod požara i to sa vratima zatvorenim na početku i na kraju stepeništa. Ovim ćemo dobiti “hermetički” zatvoreno stepenište u blizini požara, , smanjiti “stack effect” (efekat dimnjaka prim.prev.) i ograničiti širenje (prostiranje) dima kroz zgradu.
Izbacivači dima mogu takođe biti korišćenii sa vratima otvorenim na početku i na kraju stepeništa, što pomaže povećanju efekta dimnjaka a to opet pomaže izbacivanju dima izvan zgrade. Važno je podsetiti da pre početka napada sa stepeništa, mora biti proverena njena upotreba jer se možda prvo mora koristiti za evakuaciju stanara.
Druga cevna linija (drugi tim) se mora koristiti za sledeće svrhe: pojačati prvu cevnu grupu pri operaciji gašenja; štititi poziciju prve cevne grupe; štititi potragu i evakuaciju sa sprata ugroženog požarom; preventivno delovanje oko samog jezgra požara i eventualno ugrožavanje prve cevne grupe.

SISTEM VENTILACIJE

Horizontalna ventilacija mora biti razmotrena kao poslednja opcija i to kao efekat koji je najmanje poželjan. Kada izvršioci budu sklanjali ili otvarali prozore, moraju se preduzeti bezbedonosne mere u zoni gde se očekuje razbijeno ili otpalo staklo.
Ova zona može zahvatiti nekoliko blokova, uzimajući u obzir visinu zgrade. Vertikalna ventilacija utiče na “efekat dimnjaka” na više različitih načina. To postaje uočljivo kod zgrada višljih od 60 feet (18m) i povećava se sa povećanjem visine zgrade.

Ovo se može tumačiti na dva načina: kao pozitivan i kao negativan efekat. Pozitivan efekat dimnjaka je pomeranje vazduha na gore u vertikalno okno, a negativan efekat je pomeranje vazduha i na dole. Pozitivan efekat dimnjaka se ogleda u smanjenju spoljne temperature pri izlaganju temperaturi unutar zgrade, a negativan efekat može da se javi kada je spoljna temperatura veća od tempetrature u samoj zgradi.
Najveći efekat je kada je spoljna vazdušna temperatura iznad 330C. Efekat je još intenzivniji ukoliko imamo jak vetar. Ako želimo najveću korist od “efekta dimnjaka”, vrata na početku i na kraju stepeništa moraju biti otvorena kada stepenište koristimo za izbacivanje dima. Prostor najbliži stepeništu (spoljni hodnik, kancelarije, prozori i sl. prim.prev.) a daje najbliži put ka spolja, mora takođe biti izlazni ventil (odušak).
Vi imate odgovornost za verovatno hiljade stanara koji zavise od vašeg planiranja i vaše sposobnosti da se borite sa neizbežnim požarom visokih zgrada. Budite spremni, ili budite spremni da snosite posledice!!!

preveo sa engleskog:
ing.el. Nebojša Manojlović
m.nesha@sezam.com

Izvor: časopis “Fire & Rescue” , Engleska