Foto: Emil Čonkić / RAS Srbija

Uprkos ukazanoj pomoći, koja je nažalost stigla kasno, muškarac je u toku noći podlegao teškoj bolesti. Iza vrata stana broj 72 u Novom Beogradu ostala je gomila smeća koju je Zoran sakupljao i čuvao, a zajedno sa njom isplivali su i njegovi, ali i problemi komšija za koje niko od nadležnih nije pronašao rešenje.

Reporteri “Novosti” juče su u soliteru u Novom Beogradu zatekli komšije koji su, iako svesni okolnosti koje su pratile život njihovog suseda, bili u šoku zbog tragedije koja se dogodila. Ispred Zoranovih vrata na 14, poslednjem spratu, pored manje količine količine đubreta ostala su dva bicikla, lopata i kolica kojim je prenosio stvari do buvlje pijace kod starog “Merkatora”, gde ih je prodavao.

– Znali smo da komšija gomila smeće, ali sve do utorka uveče, kada je policija otvorila vrata, nismo znali o kojoj količini je reč – kažu za susedi sa 14. sprata.

“Osećali smo smrad, naročito leti, dok je zimi bilo podnošljivije. Nismo imali nikakvih drugih problema sa njim, umeo je uvek da se javi, nije pravio buku. Znamo da ima sina koji je do pre nekoliko godina živeo sa njim, pa se u jednom trenutku odselio – rekao je jedan od njih.”

Pored stanara sa sprata, muke su imale i komšije u stanu ispod Zoranovog. Kako su ispričali, voda je nebrojeno puta iz stana iznad curila kod njih na terasu, ali i unutar stana. Zbog vlage su, kako kažu, morali da kreče kupatilo svake godine.

Da stanari nisu sedeli skrštenih ruku i zanemarivali situaciju koja se događa iza komšijskih vrata posvedočio je i upravnik ove zgrade Predrag Mićković.

– Kada bi se neko od komšija požalio na Zorana, uvek sam mu skrenuo pažnju da povede računa i on je uvek bio saglasan, ali je nastavljao po starom. Čak je i sve obaveze kao član stambene zajednice uredno izmirivao, a kada nije imao novca, bilo mu je krivo što nije mogao na vreme da ga donese. Pokušavali smo i pisanim putem da mu ukažemo na problem, ali bez uspeha – rekao je on.

Kada su iscrpeli sve mogućnosti da u okviru zgrade reše situaciju, rešili su da se obrate nadležnim službama. Iako na papiru postoje procedure koje upravnik zgrade treba da sledi, u praksi se u ovom ali u mnogim sličnim situacijama pokazalo da rešenje nije tako jednostavno.

– Prva adresa bila je opštinska komunalna inspekcija, koja je izašla na teren, ali ništa nije uspela da uradi – nastavlja Mićković:

“Kako nismo znali da li je stan u njegovom vlasništvu, otišli smo u katastar odakle smo saznali da nekretnina pripada Ministarstvu odbrane. Nadležne ekipe iz vojske takođe su reagovale, ali su nam rekli da on uredno plaća zakupninu i da se tu njihova nadležnost završava.”

Ipak, ono što su propustili je da se obrate Centru za socijalni rad, ali i njihovi dometi po pitanju ovog slučaja bi bili ograničeni.

– Osoba koja je nastradala nije bila na našoj evidenciji ni po kom osnovu, niti smo imali saznanja da mu je potrebna pomoć – kažu u Centru za socijalni rad.

– Uloga Centra je da u situacijama kada dobije prijavu komšija, a kada osoba nije lišena poslovne sposobnosti, nju upoznaje sa svim uslugama koje pruža. Nemamo pravo da prema radno sposobnim građanima preduzimamo bilo kakve mere bez njihovog pristanka.

Stanari ove zgrade, ali i drugih višespratnica u prestonici koji su ranije imali sličnih problema, pitaju se u kom momentu granica privatnosti može da se pređe radi pomoći susedu i opšteg interesa stanara. Dobra volja komšija često splasne kada upadnu u birokratske “zavrzlame” i prebacivanja odgovornosti sa jednog organa na drugi.

Ulazak u nečiji posed moguć je samo uz sudski nalog, dok se novčane kazne koje su predviđene za ovakve slučajeve se ne izriču jer u većini slučajeva reč o osobama koje ne mogu da je plate, a pomoć stručnjaka odbijaju.