Close

Not a member yet? Register now and get started.

lock and key

Sign in to your account.

Account Login

Forgot your password?

Intervju: Predrag Marić, gašenje požara

VREME | BR 878 | 1. NOVEMBAR 2007.

Intervju: Predrag Marić, načelnik Sektora za zaštitu i spasavanje

Gašenje požara

Ova godina je, slobodno se može reći, bila u znaku vatre: proletos su požari besneli u Južnom Pacifiku, letos je goreo Balkan, s jeseni Kalifornija. Prema prognozama goreće šume i sledeće godine, pa i one tamo… Klima se nesumnjivo menja i veliki požari će biti uobičajena pojava

Po rečima Predraga Marića, pomoćnika ministra unutrašnjih poslova i načelnika Sektora za zaštitu i spasavanje, letos je u našoj zemlji gorelo oko 33.000 hektara šuma, a šteta se procenjuje na 40 miliona evra. Prošle godine, kaže, unutar Ministarstva unutrašnjih poslova formiran je Sektor za zaštitu i spasavanje. “Prvi put u posleratnom periodu ti poslovi su odvojeni od policije, stvoren je jedan organizacioni oblik koji je dovoljno širok i za civilnu zaštitu, sposoban da reaguje u svim vanrednim situacijama – elementarnim nepogodama, tehničko-tehnološkim akcidentima… U svim situacijama u kojima su životi građana ugroženi.” Marić naglašava da je to tek prvi korak: “Fuzija postojećih službi mora što pre da se završi. Od 2003. do sada mnogo smo vremena izgubili, a da do te fuzije nije došlo: mi i dalje nemamo integrisan sistem zaštite stanovništva, nije obezbeđen način finansiranja Službe, čak ni budžet za elementarne nepogode ne postoji. U stvari, nemamo ništa.”

VREME“: Nacrt zakona o zaštiti i spasavanju tri puta je bio u skupštinskoj proceduri i tri puta je povučen. Zašto?

PREDRAG MARIĆ: Da bi se opet preispitalo pitanje nadležnosti, odnosno ko će biti nosilac tih poslova. Postoje, naime, tri koncepta: jedan je da ta služba treba da bude u okviru Ministarstva odbrane poput sadašnje Civilne zaštite, drugi da se formira agencija za vanredne situacije neposredno odgovorna Vladi Srbije, dok se mi zalažemo da Služba za zaštitu i spasavanje u periodu tranzicije bude objedinjena u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Agencije za vanredne situacije postoje u mnogim zemljama. Zašto ne bi i ovde?

Zato jer po Zakonu o agencijama, agencija ne može da ima operativne snage kao ministarstva pa su glavni oslonac opet policija i vojska, ali sa izlomljenim lanacem komandovanja. Na stranu što bi pravljenje nove organizacione jedinice Srbiju koštalo između 30 do 40 miliona evra. Mislim da je to luksuz za Srbiju u ovom, ali i svakom drugom trenutku. Sve što se ovog leta desilo u Hrvatskoj i Makedoniji ide u prilog ovome što govorim.

Šta se desilo?

Pre dve do tri godine su pod političkim pritiskom izdvojili Službu iz Ministarstava unutrašnjih poslova i formirali agencije. Ukratko, veoma značajan resor su decentralizovali, što je jako popularno jer “evropski” zvuči, ali su izgubili na efikasnosti. Tamo, naime, postoji Državna uprava za zaštitu i spasavanje, neka vrsta agencije neposredno odgovorne Vladi, postoji MUP, zatim vojska sa svojim vatrogasnim jedinicama i profesionalne i dobrovoljne vatrogasne jedinice… Ali, nema centralizovane komande, nema definisane hijerarhije: ako tri ministarstva treba da se konsultuju u trenutku kada treba da se donese brza operativna odluka, otvorena su vrata tragediji. Rezultat: poginulo je dvanaestoro vatrogasaca. Izgorelo. Dva meseca posle te tragedije ne stišava se rasprava o tome kako je došlo do cepkanja lanca komandovanja do nivoa čete. Nije reč o tome da li je trebalo da se izdvajaju iz MUP-a, već zašto su nešto što treba da bude jedinstveno podelili na toliko malih segmenata, zašto ima toliko činilaca u lancu odlučivanja. To je srž polemike koja se, post festum, vodi u Hrvatskoj. U Makedoniji je isto, u Bosni i Hercegovini vrlo slično, pa su požare na granici sa Srbijom gasili naši vatrogasci. Kažem: ako smo već poslednja od balkanskih zemalja koje donose strateške odluke, hajde da ne činimo iste greške koje su drugi već počinili, da ne idemo slepo za zemljama u okruženju, jer to i nije preovlađujući koncept organizacije u većini evropskih zemalja: da Služba ostane u okviru MUP-a, da imamo alpiniste i ronioce, da imamo helikoptersku jedinicu koja će biti opremljena i za gašenje požara. To treba iskoristiti sada, a negde tamo u budućnosti nek se pravi agencija ako za to novca bude bilo. Decentralizacija, ponavljam, dolazi na kraju.

Koji su argumenti koji idu u prilog vašeg predloga: Služba zaštite i spasavanja u okviru MUPa?

Trebalo bi da se ugledamo na zemlje koje su prošle veći deo tranzicionog puta, kao što je, recimo, Češka: izdvojili su deo ljudstva iz Civilne zaštite i iz Ministarstva odbrane, preuzeli i spojili sa Službom zaštite od požara iz Ministarstva unutrašnjih poslova i napravili posebnu samofinansirajuću organizaciju, krenuli da kupuju opremu, da zidaju i grade… To je put koji treba slediti. Oni još nisu dostigli stadijum da mogu da formiraju agenciju, svesni činjenice da njihova lokalna samouprava, inače daleko finansijski moćnija od srpske, nije u stanju da se sa tim samostalno nosi. S druge strane, u Slovačkoj su početkom devedesetih doneli odluku da se vatrogasne jedinice izdvoje iz Ministarstva unutrašnjih poslova i formiraju agenciju: nastao je, blago rečeno cirkus i tri godine im je trebalo da sve vrate nazad. Neću da kažem da je decentralizacija loša, naprotiv, ali za to treba izabrati trenutak. Ako tako hoćete da uradite, da vatrogasci budu organizovani na nivou opština, onda morate da stvorite i uslove za to: da ih neko plaća, da im kupuje vozila i opremu. Ako to nemate, onda službu rasturate. U decentralizaciju, dakle, ne treba srljati, jer ako je preuranjena može da bude vrlo opasna. Zato jer jedinstvena komanda omogućuje da se u najkraćem roku recimo,vatrogasci iz, Subotice nađu u Pirotu, ako situacija to nalaže, kao što je letos bilo: vatrogasci iz Subotice stigli su na Staru planinu šest sati pošto su pozvani. Hoću da kažem da 3100 vatrogasaca koliko ih trenutno imamo jesu operativna snaga na koju možete računati u svakom trenutku.

Rekoste da je sistem u Češkoj samofinansirajući. Kako se njihova služba za zaštitu i spasavanje samofinansira?

Uporište službe je republički budžet, ali jedan deo troškova u opremanju i finsiranju Službe namiruje lokalna samouprava. Da bi se to desilo u Srbiji, mora biti predviđeno zakonskim aktom, ali koji neće biti mrtvo slovo na papiru, nego i da opštinski budžeti imaju finansijiski razdeo namenjen ovoj službi. Za prelazni period na putu ka decentralizaciji to je jako važno.

U Grčkoj su požare gasili naši avioni, a dok je kod nas gorelo, oni su bili na zemlji. Šta se dogodilo?

Reč je o činu pomoći jedne države drugoj: zatražena je pomoć i mi smo je pružili, odnosno država Srbija.

Mogla je država da pomogne i sama sebi ali, čini se, nije.

Požari na Staroj planini, Svrljiškim planinama i Deliblatskoj peščari su bili na jako velikim površinama i dvostruko više vatrogasaca nego što ih imamo ne bi moglo da ih ugasi. Takođe, to nisu požari koje gase avioni poljoprivredne avijacije. O tome je reč. U jednom trenutku se stekao utisak da država neće da izdvoji novac za angažovanje poljoprivrednih aviona. Utisak je, međutim, pogrešan. I da su leteli bilo bi bez efekta. S druge strane, stigla nam je pomoć iz Rusije: avion specijalizovan za te poslove.

Pominjali ste helikoptere opremljene za gašenje požara. Da li bi oni bili u stanju da ugase požar poput onog letošnjeg na Staroj planini?

Za površinu kakva je letos gorela na Staroj planini helikopteri ne bi bili dovoljni. Zato se ozbiljno razmišlja o kupovini specijalnog aviona koji bi se, osim za gašenje požara, koristio i za traganje i spasavanje. Ima dobre volje da Srbija sledeću “sezonu požara” dočeka s tim avionom u floti. Ko će nominalno biti njegov vlasnik, manje je važno.

Da se vratimo na početak: Zakon o zaštiti i spasavanju tri puta je povučen iz skupštinske procedure. Hoće li u ovom cugu biti rezultata?

Nadamo se, ali iza tog rešenja mora da stane Vlada Srbije. Tek tada će imati potrebnu težinu.

Mi razgovaramo u zgradi Ministarstva unutrašnjih poslova koje je deo te vlade.

Očekujem da će u sledećih mesec dana ovo o čemu govorim biti predmet interesovanja svih članova vlade. Proleće dolazi, biće poplava, doći će leto, po prognozama opet izuzetno vrelo. Najvažnije je da se definiše status Službe, a da li će biti u okviru MUP-a, da li će se formirati agencija za vanredne situacije, da li će se sve smestiti u Ministarsvo vojske, na kraju krajeva, svejedno je. Važno je da se strategija izradi, ako ništa drugo, ono da se ne bi ponovilo ono što je letos bilo: da neki ljudi, državni službenici, vatrogasci, Žandarmerija rade, a da građanstvo stoji i gleda. To je poseban problem: sistemsko organizovanje građanstva u vanrednim situacijama. Tvrdim da se to ne može rešiti pukim donošenjem zakona: prema iskustvima mnogih evropskih zemalja mora postojati neki stimulans za ljude. Prosto, takva su vremena.

Mislim da je za ovu državu veliki luksuz da izgubi još jednu godinu. Ovo za šta se ja zalažem je brz odgovor, rešenje odmah: 3100 obučenih ljudi, bez birokratskog aparata, jer to crpimo od MUP-a, jeftino i efikasno. Pritom, ne treba zaboraviti ni Žandarmeriju, koju građani vide kao formaciju koja se angažuje na fudbalskim utakmicama, a oni su ovog leta uradili fantastičan posao. Slabo se zna da su se oni ovog leta iz helikoptera spuštali na Staru planinu, gde se na drugi način nije moglo doći. Praktično, napravili su desant. Njih treba i ubuduće staviti u funkciju zaštite i spasavanja. S druge strane, evo, razgovaram sa vama, a čini mi se da sam isto govorio i prošle godine.

zoran majdin

Podelite sa drugima!

Ostavi odgovor