ZA vreme sukoba na jugu Srbije dvojica novinara uputila su se automobilom sa beogradskim tablicama u mesto naseljeno Albancima. Istog trenutka opkolilo ih je stotinak muškaraca, a onda je jedan od njih izašao iz kola, uzeo kameru u ruke i počeo da snima lica koja ga okružuju. Danas, kaže Darko Jevtić, ne zna zašto je to uradio, kao i da je odluku doneo u trenutku. I dobro je učinio, jer su posle nekoliko minuta ljudi ćutke napravili prolaz do izlaza iz sela. „Mogli smo jednostavno da nestanemo tog dana i da događaj ostane misterija“, priča naš sagovornik, koji je za više od dve decenije rada u crnoj hronici mnogo toga doživeo, i preživeo. Tvrdi da je od trenutnog straha gora zabrinutost, kad znate da objavljujete priče o opasnim ljudima, koji bi mogli da vam naude. Ovaj adrenalinski „zavisnik“ odnedavno je pokrenuo emisiju „S.O.S.“ na O2 TV gde obrađuje teme o požarima, zemljotresima, poplavama i drugim elementarnim nepogodama, prateći u stopu hrabre vatrogasce. Neustrašivi Darko ne preza od toga da gazi po užarenom tlu da bi napravio dobru priču i edukovao gledaoce kako da postupaju u kritičnim situacijama.

Pročitajte još – U borskom selu Bučje vatrogasci spasli celu porodicu

– Strah dolazi posle. U trenutku dešavanja nemate vremena da se plašite, pa tek kasnije shvatate koliko je nešto bilo rizično – kaže Jevtić. – I posle 20 godina rada pokreće me i motiviše adrenalin, koji vam jednostavno uđe pod kožu. Ne verujem da bih ikad menjao profesiju, jer vam ona postane život. Ponekad, posle stresnih situacija, padne mi na pamet da radim nešto drugo kao novinar. Svom sinu sam, kada mi je kao mali rekao da hoće da krene mojim stopama, to odobrio, ali pod uslovom da bude sportski novinar, jer mislim da je to mnogo lepo.

* Zašto ste izabrali da zvezde vaše emisije budu vatrogasci?

– O njihovom radu se malo govori ili samo kad su u pitanju velike nesreće. Ja ih zovem „tihi heroji“, jer idu na svako mesto gde je ljudima potrebna pomoć. Njihov posao je izuzetno odgovoran, a o tome je više počelo da se priča tek posle katastrofalnih poplava, koje su nas zadesile pre četiri godine. Ali oni spasavaju živote svakog dana, i kad se dese manji požari i klizišta. Zamislite bilo koju rizičnu situaciju, i oni su tu. I verujte mi, daće sve od sebe da pomognu i spasu ugrožene.

* Koliko su ovakvi formati danas popularni i da li je upravo gledanost glavni faktor zbog kojeg ste odlučili da pokrenete novi projekat?

– Da se ne lažemo, gledanost je bitan faktor, a ljudi vole ovakve emisije. Na kraju, ipak sam diplomirao produkciju i radim na komercijalnoj televiziji, gde je rejting merilo uspeha. Ipak, to nije glavni faktor, barem ja to ne doživljavam na taj način. Dugo pratim rad policije, a samim tim i Sektora za vanredne situacije, i znam da prikazivanje njihovog rada može da pomogne mnogima. O popularnosti ovakvih i sličnih emisija dovoljno govori gledanost „Dosijea“ i „Na mestu zločina“. „Rikošet“, koji sam nekad radio, imao je veći rejting od Dnevnika.

Darko Jevtić sa kolegama, Privatna arhiva

* Kako izgleda kad se novinar nađe usred vatrene stihije? Šta vam u tim trenucima prolazi kroz glavu?

– Prvo imate nalet adrenalina i mislite samo o tome kako da snimite što bolje kadrove. Ali, pre svega, morate da vodite računa o svojoj bezbednosti, jer vam ne prete samo vatra i dim, već i grede, plafon i crepovi koji mogu da se sruše. Zato razmišljate o milion stvari i tražite mesto gde ćete biti zaštićeni i sigurni, a odakle ćete moći sve da „uhvatite“. Sve se dešava brzo, nemate vremena da „mozgate“, a kamoli nešto ponovo da snimite. Uvek je opasno, i da nije tako, ne bismo imali povređene i poginule vatrogasce spasioce.

* Cilj „S.O.S.“ je da pokaže ljudima kako pravilno da reaguju u opasnim situacijama. Šta ste vi novo naučili?

– Pre svega, da ne paničim, a to je ono što najviše ugrožava ljude. Takođe, kad vatrogasci spasioci stignu na mesto nesreće treba ih pustiti da rade svoj posao, jer tačno znaju šta treba da preduzmu u tom trenutku. Često im ljudi iz mase dobacuju i time otežavaju posao.

* Možete li tokom rada na ovakvim pričama emocije da ostavite po strani?

– Morate. Naravno, nemoguće je eliminisati ih u potpunosti, naročito kad vidite decu koja su stradala. Ali na sve to gledam kao na sastavni deo mog posla. Teško je i kad se dese saobraćajne nesreće, jer život gube nevini ljudi. Osim što osećanja morate da potisnete, važno je da budete korektni i da iz loših stvari koje prikazujete izvučete ono dobro. To je teško izbalansirati.

* Da li je istina da se najbolja priča uvek rađa neplanski?

– Istina je, jer ukoliko snimite nešto slučajno, to je i iskreno, što je nemoguće sakriti prilikom emitovanja. Zato je najbolje. Većina stvari koje radimo za „S.O.S.“ nije planirana, jer nikad ne znamo šta nas čeka kada stignemo na mesto nesreće. Mnogo je više slučajeva koji nisu toliko strašni i gde nemamo šta da zabeležimo.

* Ima li ljubomore među kolegama zbog toga što vaša kamera snima ono što drugima nije dozvoljeno?

– Naravno, ali ja nikome ne branim da radi svoj posao. Nemoguće je da se danas pojavite u ovoj profesiji i da vam dozvole da snimate baš sve. Poverenje se gradi godinama. Niko se nije bunio kad je za vreme „Sablje“ kamera „Rikošeta“ sve beležila, jer su znali koliko je opasno. I uglavnom prigovaraju oni koji, i da im se dozvoli da nešto snime, ne bi znali kako to da urade. Vaš pristup poslu kasnije vam obezbeđuje da dobijete malo više od drugih. Nemojte da mislite da nisam često i ja u situaciji da ne mogu negde da uđem, a da znam da je neko od kolega unutra. Nikada se nisam bunio zbog toga.

NA MUCI SE POZNAJU JUNACI

* KOD vatrogasaca je izražen timski duh, a kakvo je stanje sa novinarima hronike?

– Postoji saradnja i kod nas, i mislim da je ona najizraženija upravo kod novinara koji rade u ovom sektoru. Dele se informacije i snimci, jer našu „priču“ čine tekst i montaža, gde svako daje lični pečat. Da smo ekipa vidi se i u druženju van posla, jer posle dana i noći provedenih na terenu u raznim kritičnim situacijama, neminovno je da postanemo prijatelji. A kada je teško, najbolje ćete videti ko je kakav čovek.